Пређи на садржај

ФК Норич Сити

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
ФК Норич Сити
Пуно имеNorwich City Football Club
НадимакКанаринци (The Canaries)
Основан17. јун 1902.
(пре 122 године) (1902-06-17)
СтадионКароу роуд, Норич
Капацитет27.244
ДиректорЕнглеска Делија Смит
ТренерДанска Јоханес Хоф Торуп
ЛигаЧемпионшип
2023/24.Чемпионшип, 6.
Домаћа опрема
Гостујућа опрема
Трећа опрема

Фудбалски клуб Норич Сити (енгл. Norwich City Football Club) јесте енглески професионални фудбалски клуб из истоименога града, у Норфоку. Познати су и под надимком „канаринци”.

Тренутно се такмичи у Премијер лиги. Први пут у највиши ранг улазе 1972. године. Норич је освојио Лига куп два пута, 1962. и 1985. године. Клуб никада није освојио највиши ранг такмичења, али најбољи резултат им је треће мјесто у Премијер лиги у сезони 1992/93.

Клуб је основан 1902. године. Од 1935. Норич игра своје домаће утакмице на Каров Роуду и имају жестоко ривалство са источноанглијским Ипсвич Тауном, са којима играју тзв. Old farm дерби у коме су се састали 134 пута од 1902. године.

Навијачка пјесма „On the Ball, City” је најстарија навијачка пјесма на свијету која је још у употреби. Клупска опрема је карактеристичне жуто-зелене боје и надимак Канаринци је настао због хранилишта за птице који се налази у непосредној близини.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]
Стадион Каров Роуд, у позадини град

Почеци

[уреди | уреди извор]

ФК Норич Сити је основан након састанка у Criterion Cafe у Норичу 17. јуна 1902. године. Прву такмичарску утакмицу су одиграли против ФК Харвич и Паркестон на Newmarket Road стадиону 6. септембра 1902. године.[2] Прикључили су се фудбалској лиги Норфока и Суфолка у сезони 1902/03.,[3] али одлуком ФА, клуб је са аматерског нивоа у 1905, прешао у професионалну организацију. Касније те године Норич је играо Јужну лигу и због великог интересовања напуштају Newmarket Road у 1908. години и прелазе на The Nest терен са подлогом од шљаке. Почетни надимак клуба је Грађани, међутим то се мијења 1907. у Канаринци након што је предсједник клуба (који је био узгајивач канаринаца) називао своје момке „канаринцима” и тада је промјенио опрему у жуто-зелену. Током Првог свјетског рата фудбал се престао играти због дугова и клуб је добровољно отишао у стечај 10. децембра 1917. године.[4]

Клуб је поново оформљен 15. фебруара 1919, а главни иницијатор тога је Чарлс Фредрих Ватлин, будући градоначелник Норича и отац будућег предсједника клуба Жофрија Ватлинга.[5] Када је у мају 1920. Енглеска фудбалска лига формирала трећи ранг такмичења, Норич се следеће сезоне прикључио Трећој енглеској дивизији.[6] Прва лигашка утакмица се играла против Плимут Аргајл 28. августа 1920. и завршена је резултатом 1-1. Те декаде клуб је био углавном на средини табеле, не изнад 8., али не и испод 18. мјеста.[4] Следећа декада се показала много успјешнијом када клуб биљежи и највећу побједу, 10-2 против Ковентри Ситија и као освајачи напредују у већи ранг, у Другу дивизију Фудбалске лиге Енглеске у сезони 1933/34. под водством Тома Паркера.[7]

Прелазак на стадион Каров Роуд и полуфинале ФА купа

[уреди | уреди извор]

Са растућим бројем навијача и са забринутошћу ФА са условима на The Nest, клуб размишља о реновирању, али на крају одлучују прећи на Каров Роуд. На дан отварања, 31. август 1935, одигран је меч против Вест Хема који је завршен побједом од 4-3 за Норич када је постављена и рекордна посјета од 29.779 гледалаца. Највећи догађај у наредне сезоне је била посјета краља Џорџа VI Каров Роуду 29. октобра 1938 године. Клуб је испао у Трећу енглеску дивизију на крају сезоне.[8] Лига је обустављена следеће сезоне због Другог свјетског рата и није настављена до сезоне 1946/47.[4] Норич је те и следеће сезоне завршио на 21. мјесту.[9][10] Лоши резултати натјерали су клуб да се бори за опстанак.[11] Клуб за мало је недостајало да се избори за пласман у већи ранг под водством менаџера Нормана Лова раних 1950-их, али након поновног доласка Тома Паркера на мјесто менаџера, Норич лигу завршава на задњем мјесту у сезони 1956/57.[12]

Статистика позиција на табели Норича од прикључивања лиги

У сезони 1958/59. Норич долази до полуфинала ФА купа као клуб из треће дивизије, побједивши два клуба из Прве дивизије: Тотенхем и Манчестер јунајтед.[11][13]

Освајање Лига купа и прелазак у Прву дивизију

[уреди | уреди извор]

У сезони 1959/60 Норич је напредовао у Другу дивизију Фудбалске лиге Енглеске када је завршио други иза Саутхемптона и у тој сезони у вишем рангу су били на четвртом мјесту (1960/61).[11] У сезони 1962/63 Рон Ашман је водио Норич до првог трофеја побједивши Рохдејл на продужетке 4-0 и тако освојивши Енглески Лига куп.[14]

Шесто мјесто у лиги је најбоље што је клуб постигао 1960-их у Првој дивизији. Нако освајања дивизије у сезони 1971/72 под менаџером Роном Сандерсом, Норич је стигао до највишег ранга енглеског фудбала по први пут.[15] Први наступ на Вемблију су имали 1973. изгубивши у Лига купу 1-0 од Тотенхема.[16]

Ера Џон Бонда

[уреди | уреди извор]

Испадање у Другу дивизију у сезони 1973/74 накао одласка Сандерса, његово мјесто је попунио Џон Бонд. Управа клуба је имала повјерење у Џона и убрзо је награђена.[15] Изузетна успјешна сезона 1974/75 их је вратила у Прву дивизију и у још једну посјету Вемблију опет у Лига купу, сада у поразу 1-0 од Астон Виле.[17]

Прелазак у виши ранг и трофеји

[уреди | уреди извор]

Бонд је прешао у Манчестер Сити у јесен 1980. а клуб је испао у нижи ранг шест мјесеци касније, али се опет вратио у сезони 1981/82 након што су завршили трећи под водством Бондовог насљедника Кена Брауна. Норич је био један од првих енглеских клубова који је направио трансфер вриједан милион фунти за нападача Џастина Фашану који је прешао у Нотингем Форест у августу 1981. године.[18]

Сезона 1984/85 је била колико добра, толико и лоша за момке Кена Брауна. Дошли су до финала Лига купа на Вемблију побједивши ФК Ипсвич Таун у полуфиналу. У финалу су побједили Сандерланд 1-0, али оба ова клуба и Норич и Сандерланд су испали у други ранг такмичења те сезоне. Овим је Норич постао први енглески клуб који је освојио једну титулу, а такође и испао из лиге, све док Бирмингем није то исто поновио 26 година касније.

Норичу је те сезоне промакло и европско такмичење због забране наступа енглеским клубовима због Трагедије на Хејселу.[19][20] Норич се опет враћа у највиши ранг освојивши Другу дивизију у сезони 1985/86.[21] Тада почиње рекорд клуба који стоји до данас, а то је девет узастопних сезона у највишем рангу енглеског фудбала.[22] Високо мјесто у лиги у сезони 1988/89 Норичу је било довољно за квалификације за УЕФА куп, али забрана за енглеске клубове је још на снази.[20] У то вријеме имају и добре наступе у купу долазећи до полуфинала ФА купа у два наврата 1989. и 1992. године.[23][24]

Рани почеци у Премијер лиги

[уреди | уреди извор]

Током сезоне 1992/93, првој сезони Премијер лиге Норич се неочекивано укључује у трку за титулу,[25] али остају „кратки” и завршавају на трећем мјесту иза освајача Манчестер јунајтеда и иза другопласиране Астон Виле. Најбољи стријелац те сезоне је био Марк Робинс који је прошлог љета дошао из Манчестер јунајтеда.[26] Следеће сезоне Норич учествује у УЕФА Купу по први пут(и задњи), изгубивши у трећем кругу од Интера, али побједили су Бајерн Минхен са 2-1 и тако постали први британски клуб који је побједио Бајерн Минхен на Олимпијском стадиону у Минхену.[27]

Сезона Такмичење Коло Екипа Резултат
1993/94. УЕФА куп 1. коло Холандија Витесе 3-0, 0-0
2. коло Њемачка Бајерн Минхен 2-1, 1-1
осмина финала Италија Интер 0-1, 0-1

Менаџер Мајк Вокер је дао отказ у јануару 1994. године,[28] да би преузео Евертон, а њега је замјенио Џон Ден са којим је клуб завршио на 12. мјесту у сезони 1993/94.[29] Норич је сезону 1994/95 почео добро, упркос одласку најбољег нападача Криса Сатона у Блекберн роверсе за рекордних 5 милиона фунти и до Божића су били на седмом мјесту. Од наредних 20 утакмица Норич добија само једну и пада на 20. мјесто и испада из лиге, прекинувши низ од 9 година у највишем рангу енглеског фудбала.[30]

Године у Првој дивизији

[уреди | уреди извор]
Почетна постава финала плеј офа Прве дивизије 2002. године

Одмах након испадања, Ден даје отказ на мјесту менаџера, а његов асистент Гери Мегсон преузима ту функцију до краја сезоне.[31] Мартин О’Нил, који је претходне сезоне у виши ранг такмичења увео Викомбе Вандерерсе, постаје менаџер Норича у љето 1995. године.[32] На клупи Норича је провео само 6 мјесеци, када напушта посао због неспоразума са предсједником клуба Робертом Чејсом око новца за појачања.[33] Убрзо након тога Чејс подноси оставку нако навијачких протеста који су га окривили за продају најбољих играча и за испадање из лиге.[34] Чејсов удио у дионицама је купио Жофри Ватлинг.[35]

Енглеска ТВ куварица Дела Смит и њен муж су купили већину дионица Норич Ситија од Ватлинга 1996. године,[35] и Мајк Вокер је враћен на мјесто клупског менаџера.[36] Он није успјео да понови успјех из свог првог ангажмана и отпуштен је након двије сезоне када је Норич завршио на средини табеле.[37] Најџел Вортхингтон преузима мјесто менаџера у децембру 2000. након двије неуспјешне године Бруса Риоха и пола године Брајана Хамилтона. Најџел се налазио у стручном штабу Хамилтона које је клуб оставио у незгодној позицији, 20. мјесто и опасност од испадања у трећи ранг енглеског фудбала, први пут од 1960-их.[38] Најџел Вортхингтон је извукао клуб од испадања и следеће сезоне Норич Сити је играо финале плеј офа на стадиону Миленијум против Бирмингема, гдје су изгубили на пенале.[39]

Играчи Норич Ситија славе освајање Прве дивизије 2004. године

Повратак у Премијер лигу

[уреди | уреди извор]

У сезони 2003/2004 клуб осваја Прву дивизију, завршивши осам бодова испред другопласираног Бест Бромвича и тако се враћа у највиши ранг енглеског фудбала, први пут након 1995. године.[40] Током већег дијела сезоне 2004/2005 клуб се борио за опстанак, чак добивши Манчестер јунајтед 2-0,[41] а задње коло губе од Фулама 6-0 што је само потврдило њихово испадање из лиге.[42] Клуб је наредне сезоне у Чемпионшипу завршио на 9. мјесту (сезона 2005/2006)[43] и због лоших резултата у сезони 2006/2007 Најџел Вортхингтон је отпуштен у октобру 2006. након пораза 4-1 од ФК Бернлија.[44]

Дана 16. октобра 2006. на клупу Норича долази бивши играч Питер Грант када он напушта Вест Хем,[45] и у фебруару 2007. Грант мијења свог асистента Дага Ливермора са Шкотланђанином Џимом Дуфијем.[46] Грантова екипа се мучила читаву сезону и направили су лош старт у сезони 2007/2008, са само двије побједе до половине октобра; након пораза 1-0 од клуба који се исто тако боре са лошим резултатима, Квинс Парк рејнџерса, Грант напушта клуб обостраним раскидом уговора 9. октобра 2007.[47] 30. октобра бивши тренер Њукасла Глен Родер долази као замјена за Гранта.[48] Родер одржава Норич у Чемпионшипу побједом од 3-0 против Квинс Парк рејнџерсом у утакмици сезоне за Норич.

Испадања и уласци у Премијер лигу од 2009.

[уреди | уреди извор]
Стартна постава у финалу плеј офа 2015. године

Дана 14. јануара 2009. године објављено је да Родер добија отказ након што је од 60 утакмица побједио у само 20.[49] Седмицу касније Брајан Гун је ангажован на позицију тренера до краја сезоне,[50] али он није могао да спаси клуб од испадања 3. маја 2009. након пораза у гостима од клуба који је већ испао, Чарлтон атлетика.[51]

Након испадања, њихова прва утакмица је била шокантан пораз на домаћем терену 7-1 од ривала из Источне Англије Колчестер јунајтеда. Ово је највећи клупски пораз на домаћем терену још од 1946. године. Тада су два навијача утрчала на терен и поцијепали своје сезонске улазнице након само 22 минута игре, када је тим већ губио 4-0,[52] и Гун је отпуштен шест дана касније.[53]

Пол Ламберт је 18. августа 2009. дошао на позицију тренера и девет мјесеци касније успјева изборити улазак у виши ранг, из Прве лиге у Чемпионшип.[54][55] Следеће сезоне Норич је ушао у Премијер лигу завршивши други иза Квинс Парк рејнџерса и то је први клуб после Манчестер Ситија (2000. година) који је двије године заредом напредовао у виши ранг из трећег у први ранг енглеског фудбала.[56]

Клуб је завршио на 12. мјесту у „повратничкој” сезони у Премијер лиги. Тренер Пол Ламберт је напустио клуб и придружио се ривалу Норич Ситија Астон Вили и на његово мјесто у Норич долази Крис Хугтон. Сезона 2012/2013 је лоше почела за клуб, поразом од Фулема 5-0. Поразом на домаћем терену од Лутон Тауна 1-0, који је одигран 26. јануара 2013. Норич постаје први тим из највишег ранга такмичења који губи у ФА купу од клуба из нижег ранга у задњих 24 године.[57]

Норич је осигурао своју трећу годину у Премијер лиги са двије узастопне побједе у задња два кола у сезони, завршивши на 11. мјесту. Следеће сезоне испадају из лиге завршивши на 18. мјесту (сезона 2013/2014). Након прве половине сезоне 2014/2015 Нил Адамс даје отказ и на његово мјесто долази Алекс Нил из ФК Хамилтон Академикал у јануару 2015. Нови тренер препорађа екипу и до краја сезоне успјевају осигурати прелазак у Премијер лигу кроз плеј оф, побједивши Мидлсброа 2-0.[58] Тај успјех је био привремен, јер су већ следеће сезоне испали из лиге, и опет у сезони 2016/2017 играју у Чемпионшипу.[59]

Наредна сезона је почела успјешно, клуб се налазио у топ 5 екипа у Чемпионшип средином октобра. Након тога је услиједио низ лоших резултата, укључујући низ од пет узастопних пораза и клуб је пао на 12. мјесто. Алекс Нил је отпуштен 10. марта 2017,[60] гдје његову позицију преузима његов замјеник Ален Ирвин до краја сезоне и клуб завршава на осмој позицији. Њемац Данијел Фарке преузима тренерску позицију 25. маја 2017. и постаје први тренер странац у историји клуба старој 114 година. Џејмс Мадисон је продат Лестеру за 24 милиона фунти и Фарке је довео неколико играча уз мале трошкове које је он познавао из свог тренерског посла у Њемачкој. Ситуација 2. фебруара 2019. је таква да је Норич на првом мјесту у Чемпионшипу, са једнаким бројем бодова као Лидс.[61] Дана 5. маја 2019. године обезбедили су титулу и повратак у Премијер лигу победом над Астон Вилом 2:1 у гостима.[62]

Боје и грб

[уреди | уреди извор]
Грб града Норича

Надимак Норич Ситија, („Канаринци”), имао је утицај на тимске боје и грб. Изворно, клуб је имао надимак „Грађани” и играли су у свијетло плавим и бијелим дресовима, мада боје нису биле устаљеног распореда; некада је плава била на лијевој половини дреса, а некада на десној. Најраније повезивање клуба са канаринцима је забиљежен у априлу 1905. године када нови тренер Џон Боуман даје интервју за новине и говори:" Да, знам за тај град... јесам... чуо сам за канаринце." Клуб је наставио играти у плавим и бијелим униформама још двије сезоне.[63] Али треба поменути да је град Норич дуго познат по канаринцима па их је током 15. и 16. вијека увозио из холандских колонија у Карибима.

До фебруара 1907. надимак „Канаринци” улази све више у моду; посебно након меча са Вест Бромвичом у ФА куп (клуб који је добио надимак по дрозду), па се тај сусрет назвао „такмичење у цвркутању”.[64]

Наредне сезоне, да би се прилагодили надимку, Норич игра по први пут у жутим дресовима са зеленим крагнама и рукавима. Један наслов у новинама је био: "„Грађани” су мртви, али „Канаринци” су изузетно живахни".[65] Поред споја боја, канаринци су можда чудан избор, али многи енглески фудбалски клубови бирају мале птице да буду грбови клубова симболизујући агилност и шаренило на грбу.[66]

Домаћи дресови су остали и дан данас у жуто-зеленој комбинацији, гостујући дресови су варирали. На примјер, гостујући дресови у сезони 2012/2013. су били црне боје.[67]

Једноставан грб на којем је канаринац је усвојен 1922. године.[68] Тренутни грб клуба садржи канаринца који стоји на фудбалској лопти и са стилизованим грбом града Норича у горњем лијевом углу.[69] За стогодишњицу клуба 2002. креиран је специјални грб. Он је садржао два канаринца који гледају лијево и десно, и траку која обиљежава стогодишњицу.[70]

Стадион

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Каров Роуд
Панорама Каров Роуда у 2015. години

Норич је играо на Newmarket Road од 1902. до 1908. гдје је рекордна посјећеност била 10,366 против ФК Шефилд венздеја у другом кругу ФА купа 1908.[71] Након неспоразума око изнајмљивања Newmarket Road-а 1908, клуб је прешао на други стадион од шљаке познатији као „Нест”.[72] Током 1930-их капацитет стадиона је био недовољан за гледаоце па клуб 1935. прелази у свој садашњи „дом” Каров Роуд.[73] Тадашњи стадион, „највећи градитељски подухват од прављења дворца у Норичу” како су га називали, је направљен за невјероватна 82 дана.[74][75] Фотографије из зрака из августа 1935. показују да стадион има три трибине са кровом.[76] Још једна фотографија из те исте сезоне показује да је стадион имао паркинг, иако су тада ипак аутомобили нису још били заступљени.[77]

Рефлектори су подигнути 1956. коштајући 9.000 фунти, то је умало довело клуб у банкрот, али је добар успјех у ФА купу 1959. побољшао финансијску ситуацију и клуб је успјео да направи и јужну трибину, која је 2003. замјењена новом трибином са 7.000 мјеста и названа Jarrold Stand.[73]

Највећа посјећеност је била на Каров Роуду 1963. године, 43.984 гледалаца против Лестера. Након Ibrox несреће 1971. сигурносне мјере на трибинама су повећане па је капацитет стадиона драстично смањен на 20.000. 1979. године стадион је имао капацитет од 28.392 са 12.675 сједећих мјеста. Пожар у 1984. је практично уништио једну од трибина које је довело до комплетног рушења исте и прављења нове 1987.[73] Након трагедије на Хилсбороу 1989. стадион је попуњен да сва мјеста буду сједећа. Данас је Каров Роуд стадион са свим сједећим мјестима и има капацитет од 27.244 мјеста.[78]

Навијачи

[уреди | уреди извор]
Навијачи Норич Ситија у финалу плеј офа 2015. на Вемблију

Иако је навијачка подршка клубу углавном локална, постоје и навијачи у Лондону, чак и у Скандинавији па и мјеста као Уједињени Арапски Емирати, Бермуди, Хонгконг, Тајланд, Аустралија и САД.[79]

Навијачка пјесма On the Ball, City је најстарија фудбалска пјесма у свијету која се и данас користи; чак се сматра да је пјесма старија од самог клуба јер је вјероватно везана за ФК Кале из 1890-их и прилагођена за Норич Сити.[63] Остаје спорно када је пјесма први пут употребљена, али зна се да се користи од 1902. године и да је и данас у употреби, ако не у цјелости, онда у дијеловима.[63] Текст пјесме:[80]

Историја позиција на табели локалних клубова; један од основа за титулу Понос Англије

Престиж међу локалним клубовима је „титула” Понос Англије. Навијачи присвајају „титулу” побједом у источноанглијском дербију, завршивши сезону на најбољем мјесту на табели, бољој тренутној позицију на табели или пак без неког логичног разлога. Главни ривал клуба је ФК Ипсвич Таун. Када играју ова два клуба, то је познато као источноанглијски дерби или како се још назива Old Farm Derby – сатирична верзија правог Old Firm дербија које играју шкотски клубови Селтик и Ренџерс.[81] У 134 дербија која су одиграна од 1902. године, Ипсвич има бољи скор побједивши у 45% мечева док је Норич био бољи у 37% мечева.[82][i] Још један услов за освајање Поноса Англије је да клуб буде најбоље пласирани клуб у енглеском фудбалу из Источне Англије.[83][84]

Клуб међу навијачима има и неколицину познатих личности. Једна од њих је познати глумац Хју Џекман (познат по улози Вулверина) који је као дијете долазио на Каров Роуд са својом мајком, ипак је 2010. одбио прилику да буде инвеститор клубу.[85]

Статистика и рекорди

[уреди | уреди извор]

Кевин Килан држи рекорд по броју наступа за Норич, одигравши 673 меча између 1963 и 1980. Ралф Хунт држи рекорд по највишем броју постигнутих голова у једној сезони и то 31 у сезони 1955/1956 у Трећој дивизији југ, и Џони Гавин као најбољи стријелац са 122 гола током боравка у клубу од 1948. до 1955. Марк Бовен држи клупски рекорд по броју наступа за репрезентацију, 35 наступа за Велс.[86]

Највећа побједа у историји је 10-2 против ФК Ковентри Сити у Трећој дивизији југ 1930. године. Такође, највећи пораз је износио 10-2, изгубивши од Свиндон Тауна 1908.

Рекордна посјећеност на домаћој утакмици била је у шестом колу ФА купа против Лестера 30. марта 1963. и износила је 43,984 гледалаца. Због нових регулатива гдје сва мјеста на стадионима морају бити сједећа, мало је вјероватно да ће се овај рекорд оборити.

Највећи трансфер који је Норич остварио је 22 милиона фунти, од Лестера за играча Џејмса Медисона у јуну 2018. Док највећи трансфер којим је клуб довео неког играча је 8,5 милиона фунти за Рикиа ван Волфсвинкела из Спортинга.[87] Овај трансфер је једнак трансферу Стивен Нејсмита из ФК Евертона у јануару 2016.[88]

Највећи успјех клуба је треће мјесто у највишем рангу такмичења енглеског фудбала тј. у Премијер лиги у сезони 1992/1993. Клуб је освојио Енглески Лига куп два пута (задњи пут 1985.) и дошао до полуфинала ФА купа три пута, задњи пут 1992. Норич је у европским такмичењима учествовао само једном, дошавши до трећег круга УЕФА лиге Европе у сезони 1993/1994 и једини су британски клуб који је побједио Бајерн Минхен на Олимпијском стадиону у Минхену.[89]

Спонзори

[уреди | уреди извор]

Извор:[90]

Сезона Спонзор Произвођач опреме
1975–76 — Умбро
1976–81 Адмирал
1981–83 Адидас
1983–84 Poll Withey Windows / Poll Withey
1984–86 Хумел
1986–87 Foster's Lager
1987–89 Скорлајн
1989–92 Асикс Асикс
1992–94 Norwich and Peterborough Building Society Ribero
1994–97 Mitre
1997–99 Colman's Pony
1999–01 Alexandra Plc
2001–03 Digital Phone Company Xara
2003–06 Протон / Лотус карс
2006–08 Flybe.com
2008–11 Норич Јунион / Авивиа
2011–16 Авивиа Ереа
2016–17 Авивиа Комјунити Фаунд
2017– ЛеоВегас

Између 2006. и 2008. спонзор клуба је била авиокомпанија Flybe, 26. априла 2008. објавили да престају бити главни спонзор.[91] 29. априла 2008. је објављено да Авивиа, која има своје канцеларије у граду постаје нови спонзор потписавши уговор на 3 године.[92] У 2009. години уговор је продужен до краја сезоне 2011/2012.[93] Додатно је продужен 2012. за још 4 године све до краја сезоне 2015/2016. Током сезоне 2016/2017 Авивиа Комјунити Фаунд је спонзор клуба. Клуб 26. јуна 2017. објављује да шведска копманија ЛеоВегас која се бави онлајн клађењем постаје главни спонзор и то на 3 сезоне, почевши од сезоне 2017/2018.[94]

Играчи

[уреди | уреди извор]

Састав првог тима

[уреди | уреди извор]
Ажурирано 1. фебруара 2019.[95]
Бр. Позиција Играч
1 Холандија Г Тим Крул
2 Португалија О Иво Пинто (замјеник капитена)
4 Енглеска С Бен Годфрај
6 Њемачка О Кристоф Цимерман
8 Босна и Херцеговина С Марио Вранчић
10 Њемачка С Мориц Лајтнер
11 Шкотска Н Џордан Роудс (на позајмици из ФК Шефилд венздеја)
12 Северна Ирска О Џамал Левис
15 Швајцарска О Тим Клосе
17 Аргентина С Емилијано Буендиа
18 Њемачка С Марко Стиперман
19 Њемачка С Том Трајбул
22 Финска Н Тим Пуки
Бр. Позиција Играч
23 Шкотска С Кени Маклин
24 Њемачка О Феликс Паслак (на позајмици из ФК Борусија Дортмунд)
25 Куба С Онел Хернандез
27 Норвешка С Александер Тети (замјеник капитена)
28 Њемачка О Филип Хајсе
30 Енглеска Н Карлтон Морис
31 Шкотска О Гран Ханли (капитен)
32 Њемачка Н Денис Србни
33 Северна Ирска Г Мајкл Мекговерн
34 Велс С Луис Томсон
36 Енглеска С Тод Кантвел
37 Енглеска О Макс Аронс
38 Енглеска Г Астон Оксбороу

На позајмици

[уреди | уреди извор]
Бр. Позиција Играч
3 Енглеска О Џејмс Хусбан (Флитвуд до 31. маја 2019.)
7 Енглеска С Бен Маршал (ФК Милвол до 31. маја 2019.)
9 Португалија Н Нелсон Оливиера (ФК Рединг до 31. маја 2019.)
16 Енглеска С Мат Џарис (Валсал до 31. маја 2019.)
— Енглеска О Шон Рагет (ФК Ротердам јунајтед до 31. маја 2019.)
Бр. Позиција Играч
— Њемачка О Марсел Франке (ФК Дармштат 98 до 31. маја 2019.)
— Шкотска С Стивен Неисмит (ФК Хартс до 31. маја 2019.)
— Холандија С Јаник Вилдшут (ФК Болтон вондерерси до 31. маја 2019.)
— Грчка С Самав Моргос (ФК Дордрехт до 31. маја 2019.)
— Енглеска Н Тристан Абрахамс (Јоувил до 31. маја 2019.)

Познати играчи

[уреди | уреди извор]

Поводом стогодишњице клуба, Кућа славних је направљена са 100 бивших играча одабраних од стране навијача. Нови играчи су додавани у Кућу славних 2003, 2006. и 2012. године.

Најбољих једанаест

[уреди | уреди извор]

У 2008. години навијачи су организовали гласање за најбољи тим Норича у историји.[96]

Играчи сезоне

[уреди | уреди извор]
Година Побједник
1967. Енглеска Тери Аликок
1968. Шкотска Хуг Куран
1969. Шкотска Кен Фого
1970. Шкотска Данкан Форбс
1971. Шкотска Кен Фого
1972. Енглеска Дејв Стрингер
1973. Енглеска Кевин Килан
1974. Енглеска Кевин Килан
1975. Енглеска Колин Сагет
1976. Енглеска Мартин Петерс
1977. Енглеска Мартин Петерс
1978. Енглеска Џон Рајан
 
Година Побједник
1979. Енглеска Тони Паувел
1980. Енглеска Кевин Бонд
1981. Енглеска Џо Ројл
1982. Енглеска Грег Даунс
1983. Енглеска Дејв Ватсон
1984. Енглеска Крис Вудс
1985. Енглеска Стив Брус
1986. Енглеска Кевин Дринкел
1987. Енглеска Кевин Дринкел
1988. Шкотска Брајан Ган
1989. Енглеска Дејл Гордон
1990. Велс Марк Бовен
 
Година Побједник
1991. Енглеска Ијан Кулверхаус
1992. Шкотска Роберт Флек
1993. Шкотска Брајан Ган
1994. Енглеска Крис Сутон
1995. Енглеска Џон Њусом
1996. Енглеска Спенсер Приор
1997. Енглеска Дарен Еди
1998. Енглеска Мат Џексон
1999. Велс Иван Робертс
2000. Велс Иван Робертс
2001. Енглеска Енди Маршал
2002. Шкотска Гери Холт
 
Година Побједник
2003. Енглеска Адам Друри
2004. Енглеска Крејг Флеминг
2005. Енглеска Дарен Хукенбри
2006. Република Ирска Гари Дортхи
2007. Енглеска Дарен Хукенбри
2008. Енглеска Дион Даблин
2009. Енглеска Ли Крофт
2010. Енглеска Грант Холт
2011. Енглеска Грант Холт
2012. Енглеска Грант Холт
2013. Камерун Себастијан Басонг
2014. Шкотска Роберт Снодгас
 
Година Побједник
2015. Енглеска Бредли Џонсон
2016. Енглеска Џони Ховсон
2017. Република Ирска Вес Хулхан
2018. Енглеска Џејмс Медисон

Тренери и управа

[уреди | уреди извор]

Тренери

[уреди | уреди извор]
Тренери завршно са даном 7. фебруаром 2019. године[103]
Име Нац Од До Уку Поб Нер Изг
Џон Боуман  Енглеска 1. август 1905. 31. јул 1907. 78 31 23 24
Џејмс Мекивен  Шкотска 1. август 1907. 31. мај 1908. 43 13 10 20
Артур Турер  Енглеска 1. август 1909. 31. мај 1910. 86 27 22 37
Берт Стансфилд  Енглеска 1. август 1910. 31. мај 1915. 248 78 75 95
Франк Букли  Енглеска 1. август 1919. 1. јул 1920. 43 15 11 17
Чарлс О’Хоган  Ирска 1. јул 1920. 1. јануар 1921. 21 4 9 8
Алберт Госнел  Енглеска 1. јануар 1921. 28. фебруар 1926. 233 59 79 95
Берт Стансфилд  Енглеска 1. март 1926. 1. новембар 1926.
Сесил Потер  Енглеска 1. новембар 1926. 1. јануар 1929. 101 30 26 45
Џејмс Кер  Енглеска 1. април 1929. 28. фебруар 1933. 168 65 43 60
Том Паркер  Енглеска 1. март 1933.
1. мај 1955. 		1. фебруар 1937.
31. март 1957. 		271 104 69 98
Боб Јанг  Енглеска 1. фебруар 1937.
1. септембар 1939. 		31. децембар 1938.
31. мај 1946. 		78 26 14 38
Џими Џевел  Енглеска 1. јануар 1939. 1. септембар 1939. 20 6 4 10
Доги Лохед  Шкотска 1. децембар 1945. 1. март 1950. 104 42 28 34
Сирил Спирс  Енглеска 1. јун 1946. 1. децембар 1947. 65 15 12 38
Норман Лов  Шкотска 1. мај 1950. 30. април 1955. 258 129 56 73
Арчи Макаури  Шкотска 1. април 1957. 1. октобар 1961. 224 105 60 59
Вили Рејд  Шкотска 1. децембар 1961. 1. мај 1962. 31 13 6 12
Џорџ Свиндин  Енглеска 1. мај 1962. 30. новембар 1962. 20 10 5 5
Рон Ашман  Енглеска 1. децмбар 1962. 31. мај 1966. 162 59

64

Лол Морган  Енглеска 1. јун 1966. 1. мај 1969. 127 45 47 35
Рон Сандерс  Енглеска 1. јул 1969. 16. новембар 1973. 221 84 61 76
Џон Бонд  Енглеска 27. новембар 1973. 31. октобар 1980. 340 105 114 121
Кен Браун  Енглеска 1. новембар 1980. 9. новембар 1987. 367 150 93 124
Дејв Стрингер  Енглеска 9. новембар 1987. 1. мај 1992. 229 89 58 82
Мајк Вокер  Велс 1. јун 1992.
21. јун 1996. 		6. јануар 1994.
30. април 1998. 		179 69 46 64
Џон Ден  Енглеска 12. јануар 1994. 31. јул 1995. 58 13 22 23
Марин Онил  Северна Ирска Август 1995. Децембар 1995. 26 12 9 5
Гери Мегсон  Енглеска Децембар 1995. 21. јун 1996. 32 5 10 17
Брус Риох  Шкотска 12. јун 1998. 13. март 2000. 93 30 31 32
Брајан Хамилтон  Северна Ирска 5. април 2000. 4. децембар 2000. 35 10 10 15
Најџел Вортхингтон  Северна Ирска 4. децембар 2000. 2. октобар 2006. 280 114 104 62
Питер Грант  Шкотска 13. октобар 2006. 9. октобар 2007. 54 18 12 24
Глен Роудер  Енглеска 30. октобар 2007. 14. јануар 2009. 65 20 15 30
Брајан Гун  Шкотска 16. јануар 2009. 13. август 2009. 21 6 5 10
Пол Ламберт  Шкотска 18. август 2009. 2. јун 2012. 142 70 37 35
Крис Хугтон  Ирска 6. јун 2012. 6. април 2014. 82 24 23 35
Нил Адамс  Енглеска 6. април 2014. 5. јануар 2015. 32 11 8 13
Алекс Нил  Шкотска 9. јануар 2015. 10. март 2017. 107 44 20 43
Данијел Фарке  Немачка 25. мај 2017. данас 91 41 26 24

Трофеји

[уреди | уреди извор]

ФК Норич Сити је освојио велики број трофеја:[104]

Лига

[уреди | уреди извор]

Друга дивизија Фудбалске лиге Енглеске (1892—1992/Прва дивизија Фудбалске лиге Енглеске (1992—2004)/Фудбалска лига Чемпионшип (2004–до данас) (2. ранг)[ii]

  • Освајачи (3): 1971/72, 1985/86, 2003/04, 2018/19.
  • Друго мјесто (1): 2010/11.
  • Плеј оф освајачи (1): 2015.
  • Финалисти плеј офа (1): 2002.

Трећа дивизија фудбалске лиге Енглеске (1921—92)/Прва дивизија Фудбалске лиге Енглеске (2004—данас) (3. ранг)

  • Освајачи (2): 1933/34 (Југ), 2009/10.
  • Друго мјесто (1): 1959/60.

Куп

[уреди | уреди извор]

Енглески Лига куп[iii]

Трофеј пријатељства

Сваки пут када се састану Норич и Сандерланд боре се за Трофеј Пријатељства. „Такмичење” је почело братимљењем навијачких група два клуба током финала Лига купа 1985. године гдје су оба клуба учествовала.[105] Сандерланд је тренутни освајач побједивши 3-1 на Каров Роуду 13. августа 2017. године.

У енглеској култури

[уреди | уреди извор]
Снимање филма Мајк Бесет: Тренер енглеске репрезентације

У филму из 2001. године Мајк Бесет: Тренер енглеске репрезентације,[106] гдје тренер, којег глуми Рики Томлинсон, долази у центар пажње резултатима оствареним као тренер Норич Ситија, освојивши Mr Clutch Cup. Кадар прославе и вожња по граду аутобусом без крова је у ствари снимљена у Сент Олбансу, а не у Норичу.

У филму Дјечије филмске фондације из 1972. године Дјечак који је постао жут говори о дјечаку који живи у Лондону и навијач је ФК Норич Ситија.[107]

ЖФК Норич Сити

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЖФК Норич Сити

ФК Норич Сити посједује и женски фудбалски клуб.[108] Менаџер женске екипе је Скот Емерсон и такмиче се у Југоисточној женској лиги, трећем рангу енглеског женског фудбала.[108][108] Према наводима клуба, 95% играчица у клубу су започеле тренинг у млађој селекцији и одатле напредовали према првом тиму. Домаће утакмице се играју на Плантејшн Парку, Блофилд, Норич.[108]

Напомена

[уреди | уреди извор]
i^ : Урачунати су и мечеви у аматерском такмичењу.
ii^ : Највећи успјех Норича у највишем рангу такмичења: Премијер лига
iii^ : Најбољи резултат Норича у ФА купу је играње полуфинала у сезонама 1958/1959, 1988/1989 и 1991/1992.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Read Norwich: Why Are Norwich Called The Canaries”. 
  2. ^ Eastwood, John; Davage, Mike (1986). Canary Citizens. Almeida Books. стр. 1, p19. ISBN 978-0-7117-2020-6. 
  3. ^ Norfolk & Suffol League 1897—1939 Non-League Matters
  4. ^ а б в „History – 1902/1940”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 8. 12. 2009. г. Приступљено 26. 3. 2007. 
  5. ^ Eastwood. Canary Citizens. стр. 46. 
  6. ^ Eastwood. Canary Citizens. стр. 47. 
  7. ^ „Final 1933/1934 English Division 3 South Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 1. 10. 2007. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  8. ^ „Final 1938/1939 English Division 2 (old) Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 27. 11. 2007. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  9. ^ „Final 1946/1947 English Division 3 South Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 1. 10. 2007. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  10. ^ „Final 1947/1948 English Division 3 South Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  11. ^ а б в „History – 1941/1969”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 21. 2. 2011. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  12. ^ „Final 1956/1957 English Division 3 South Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 1. 10. 2007. г. Приступљено 29. март 2018. 
  13. ^ „English FA Cup 1958/1959”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 26. 3. 2007. 
  14. ^ „English League Cup 1961/1962”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  15. ^ а б „History – 1970/1985”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 22. 7. 2012. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  16. ^ „English League Cup Final 1972–73”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 27. 11. 2007. г. Приступљено 26. 3. 2007. 
  17. ^ „English League Cup Final 1974–75”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 26. 3. 2007. 
  18. ^ „Final 1981/1982 English Division 2 (old) Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 29. 3. 2007. 
  19. ^ „English League Cup 1984–85”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 26. 3. 2007. 
  20. ^ а б „History 1986/95”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 22. 1. 2011. г. Приступљено 26. 3. 2007. 
  21. ^ „Final 1985/1986 English Division 2 (old) Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 26. 3. 2007. 
  22. ^ „Norwich City”. fchd.com. Архивирано из оригинала 15. 7. 2012. г. Приступљено 26. 7. 2012. 
  23. ^ „English FA Cup 1988/1989”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  24. ^ „English FA Cup 1991/1992”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  25. ^ „History 1986/1995”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 22. 1. 2011. г. Приступљено 25. 3. 2007. 
  26. ^ „Final 1992/1993 English Premier Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  27. ^ „UEFA Cup 1993/1994”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  28. ^ „Walker leaves Norwich City”. BBC Sport. 30. 4. 1998. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  29. ^ „Final 1993/1994 English Premier Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  30. ^ „Final 1994/1995 English Premier Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  31. ^ „Gary Megson Factfile”. BBC Birmingham. 27. 10. 2004. Архивирано из оригинала 23. 7. 2005. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  32. ^ „Profile: Martin O'Neill”. BBC Sport. 1. 5. 2002. Архивирано из оригинала 17. 11. 2006. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  33. ^ „Martin O'Neill”. BBC Sport. 14. 5. 2002. Архивирано из оригинала 22. 10. 2007. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  34. ^ „Canary Centenary”. Eastern Daily Press. Архивирано из оригинала 3. 4. 2007. г. Приступљено 23. 4. 2007. 
  35. ^ а б „Norwich legend Watling has died”. BBC Sport. 17. 11. 2004. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  36. ^ „Mike Walker's managerial career”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  37. ^ „Final 1997/1998 Football League Championship Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  38. ^ „Worthington handed Norwich chance”. BBC Sport. 2. 1. 2001. Архивирано из оригинала 19. 1. 2009. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  39. ^ „Birmingham reach Premiership”. BBC Sport. 12. 5. 2002. Архивирано из оригинала 13. 1. 2009. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  40. ^ „Norwich City win Premiership promotion”. BBC Norfolk. Архивирано из оригинала 11. 3. 2006. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  41. ^ „Norwich 2004/2005 results and fixtures”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  42. ^ „Fulham 6–0 Norwich”. BBC Sport. 15. 5. 2005. Архивирано из оригинала 7. 5. 2008. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  43. ^ „Final 2005/2006 Football League Championship Table”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  44. ^ „Norwich sack manager Worthington”. BBC Sport. 1. 10. 2006. Архивирано из оригинала 20. 1. 2009. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  45. ^ „Grant appointed as Norwich boss”. BBC Sport. 16. 10. 2006. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  46. ^ „Grant adds to backroom staff”. BBC Sport. 12. 2. 2007. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  47. ^ „Grant parts company with Canaries”. BBC Sport. 9. 10. 2007. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 30. 10. 2007. 
  48. ^ „Norwich name Roeder as new boss”. BBC Sport. 30. 10. 2007. Архивирано из оригинала 21. 1. 2009. г. Приступљено 30. 10. 2007. 
  49. ^ „Roeder sacked as Norwich manager”. BBC Sport. 14. 1. 2009. Архивирано из оригинала 20. 1. 2009. г. Приступљено 14. 1. 2009. 
  50. ^ „Norwich name Gunn boss for season”. BBC Sport. 21. 1. 2009. Архивирано из оригинала 22. 1. 2009. г. Приступљено 3. 5. 2009. 
  51. ^ „Norwich drop down to League One”. BBC Sport. 3. 5. 2009. Архивирано из оригинала 4. 5. 2009. г. Приступљено 3. 5. 2009. 
  52. ^ „Norwich 1 – 7 Colchester”. BBC Sport. 8. 8. 2009. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 9. 8. 2009. 
  53. ^ „Manager Gunn sacked by Canaries”. BBC Sport. 13. 8. 2009. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 13. 8. 2009. 
  54. ^ „Charlton 0–1 Norwich”. BBC Sport. 17. 4. 2010. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 17. 4. 2010. 
  55. ^ „Norwich 2–0 Gillingham”. BBC Sport. 24. 4. 2010. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 24. 4. 2010. 
  56. ^ Portsmouth 0–1 Norwich Архивирано 2011-05-03 на сајту Wayback Machine BBC Sport, 2 May 2011
  57. ^ Osborne, Chris (26. 1. 2013). „Norwich 0–1 Luton”. BBC. Архивирано из оригинала 26. 1. 2013. г. Приступљено 26. 1. 2013. 
  58. ^ „Middlesbrough 0–2 Norwich City”. BBC. Архивирано из оригинала 31. 7. 2015. г. Приступљено 6. 10. 2015. 
  59. ^ „2016 Relegation”. Архивирано из оригинала 16. 5. 2016. г. Приступљено 16. 5. 2016. 
  60. ^ „CLUB STATEMENT: ALEX NEIL LEAVES NORWICH CITY”. Norwich City F.C. Архивирано из оригинала 08. 06. 2019. г. Приступљено 10. 3. 2017. 
  61. ^ „Norwich City appoint Daniel Farke as Head Coach”. Norwich City F.C. Архивирано из оригинала 25. 05. 2017. г. Приступљено 25. 5. 2017. 
  62. ^ „Aston Villa 1-2 Norwich City: Canaries win to seal Championship title”. BBC Sport. 5. 5. 2019. Приступљено 7. 5. 2019. 
  63. ^ а б в Eastwood. Canary Citizens. стр. 24. 
  64. ^ Eastwood. Canary Citizens. стр. 28—29. 
  65. ^ Eastwood. Canary Citizens. стр. 29. 
  66. ^ Morris, Desmond (1981). The Soccer Tribe. London: Jonathan Cape. стр. 210. ISBN 978-0-224-01935-4. 
  67. ^ „Norwich City are the men in black – News – Eastern Daily Press”. Edp24.co.uk. Архивирано из оригинала 30. 8. 2012. г. Приступљено 26. 11. 2012. 
  68. ^ „Bridewell trail” (PDF). Norfolk Museums. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 3. 2009. г. Приступљено 20. 4. 2007. 
  69. ^ Smith, Roger (2004). The Canary Companion. RJS Publishing. стр. 39. ISBN 978-0-9548287-0-7. 
  70. ^ Richard Moss (20. 12. 2002). „ON THE BALL CITY – 100 YEARS OF NORWICH CITY FOOTBALL CLUB”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2012. г. Приступљено 20. 4. 2007. 
  71. ^ „Norwich City grounds – 1. Newmarket Road”. Eastern Daily Press. Архивирано из оригинала 5. 5. 2007. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  72. ^ „Norwich City grounds – 2. The Nest”. Eastern Daily Press. Архивирано из оригинала 5. 5. 2007. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  73. ^ а б в „Norwich City grounds – 3. Carrow Road”. Eastern Daily Press. Архивирано из оригинала 5. 5. 2007. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  74. ^ Eastwood. Canary Citizens. стр. 63. 
  75. ^ „The highs and lows of City's rich past”. Norwich Evening News. 10. 5. 2004. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. Приступљено 23. 4. 2007. 
  76. ^ Eastwood. Canary Citizens. стр. 65. 
  77. ^ Carrow Rd football ground car park COLOUR [0759] 1935-09-14 (Photograph). Norwich: George Plunkett's Photographs of old Norwich. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. 
  78. ^ „Carrow Road”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 23. 7. 2010. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  79. ^ „Supporter Groups”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 3. 11. 2011. г. Приступљено 23. 4. 2007. 
  80. ^ „Learn to sing like a canary”. BBC. 10. 3. 2004. Архивирано из оригинала 28. 8. 2005. г. Приступљено 17. 11. 2013. 
  81. ^ Ronald Atkin (19. 11. 2006). „East Anglia Derby: Grant ready with his shark riposte”. The Independent. UK. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. Приступљено 19. 3. 2007. 
  82. ^ „East Anglian Derby”. Ipswich Town FC. Архивирано из оригинала 19. 3. 2009. г. Приступљено 16. 3. 2007. 
  83. ^ Chris Lakey (1. 4. 2007). „England 2004–05”. RSSSF.com. Архивирано из оригинала 19. 8. 2007. г. Приступљено 20. 4. 2007. 
  84. ^ „England 2005–06”. RSSSF.com. Архивирано из оригинала 1. 2. 2010. г. Приступљено 20. 4. 2007. 
  85. ^ „Hugh Jackman on boxing and not investing in Norwich City”. BBC News. 10. 10. 2011. Архивирано из оригинала 24. 11. 2012. г. Приступљено 26. 11. 2012. 
  86. ^ „Norwich City all time records”. Soccerbase. Архивирано из оригинала 2. 10. 2007. г. Приступљено 25. 4. 2007. 
  87. ^ „Ricky van Wolfswinkel: Norwich City agree deal for Dutch striker”. BBC Sport. Архивирано из оригинала 22. 3. 2013. г. Приступљено 23. 3. 2013. 
  88. ^ „Why being your club's record signing isn't always a good idea”. Telegraph. 4. 2. 2016. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 28. 1. 2017. 
  89. ^ Haylett, Trevor (23. 5. 1999). „Bavarian Goss finish still shines brightly”. The Independent. London. Приступљено 13. 11. 2009. 
  90. ^ „Historical Football Kits – Norwich City”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2009. г. Приступљено 17. 2. 2009. 
  91. ^ „Flybe step downs main sponsor”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 2. 3. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2007. 
  92. ^ „Aviva to sponsor Norwich City FC”. Aviva. Архивирано из оригинала 29. 7. 2013. г. Приступљено 21. 3. 2012. 
  93. ^ „Aviva extend Canaries sponsorship”. BBC Sport. 1. 7. 2009. Архивирано из оригинала 21. 4. 2012. г. Приступљено 21. 3. 2012. 
  94. ^ „City Announce New Principle Club Sponsor”. Norwich City F.C. 26. 6. 2017. Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г. Приступљено 19. 02. 2019. 
  95. ^ „City's squad numbers revealed for 2018—19 season”. 27 July 2018. Архивирано из оригинала 30. 06. 2019. г. Приступљено 19. 02. 2019. 
  96. ^ „Greatest Ever Norwich City Team”. pinkun. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 19. 5. 2008. 
  97. ^ „Norwich City FC Staff Profiles”. Архивирано из оригинала 26. 4. 2016. г. Приступљено 1. 5. 2016. 
  98. ^ „Norwich City At Cutting Edge Of Injury Prevention”. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 1. 5. 2016. 
  99. ^ „Key Appointments Made To Recruitment Department”. Norwich City F.C. 31. 5. 2017. Архивирано из оригинала 17. 08. 2019. г. Приступљено 19. 02. 2019. 
  100. ^ „City Announce New Coaching Structure”. Norwich City F.C. 23. 6. 2017. Архивирано из оригинала 20. 02. 2019. г. Приступљено 19. 02. 2019. 
  101. ^ „Ed Balls: Norwich City chairman to stand down on Boxing Day”. BBC Sport. 1. 12. 2018. Приступљено 27. 12. 2018. 
  102. ^ Norwich City Football Club. „CLUB STATEMENT: STUART WEBBER APPOINTED SPORTING DIRECTOR”. Приступљено 6. 4. 2017. [мртва веза]
  103. ^ „So just who was City's top boss?”. Eastern Daily Press. Архивирано из оригинала 4. 5. 2008. г. Приступљено 13. 2. 2010. 
  104. ^ „Norwich City F.C. History”. Norwich City FC. Архивирано из оригинала 23. 7. 2010. г. Приступљено 24. 4. 2007. 
  105. ^ „Up for the cups”. Norwich Evening News. 10. 5. 2004. Архивирано из оригинала 28. 9. 2007. г. Приступљено 13. 4. 2007. 
  106. ^ „Football film kicks off”. BBC News. 26. 9. 2001. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 28. 3. 2007. 
  107. ^ „Fascinating trivia (and any goofs) connected with the film”. Powell-pressburger.org. Архивирано из оригинала 4. 10. 2012. г. Приступљено 26. 11. 2012. 
  108. ^ а б в г „Ladies Team”. Canaries.co.uk. Архивирано из оригинала 27. 11. 2012. г. Приступљено 26. 11. 2012. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Eastwood. Canary Citizens. стр. 65. 
  • Eastwood. Canary Citizens. стр. 63. 
  • Smith, Roger (2004). The Canary Companion. RJS Publishing. стр. 39. ISBN 978-0-9548287-0-7. 
  • Morris, Desmond (1981). The Soccer Tribe. London: Jonathan Cape. стр. 210. ISBN 978-0-224-01935-4. 
  • Eastwood. Canary Citizens. стр. 29. 
  • Eastwood. Canary Citizens. стр. 28—29. 
  • Eastwood. Canary Citizens. стр. 47. 
  • Eastwood. Canary Citizens. стр. 46. 
  • Eastwood, John; Davage, Mike (1986). Canary Citizens. Almeida Books. стр. 1, p19. ISBN 978-0-7117-2020-6. 
  • Mike Davage, John Eastwood, Kevin Platt (2001). Canary Citizens. published by Jarrold Publishing. ISBN 978-0-7117-2020-6. 
  • Baldwin, Kevin (1993). Norfolk 'n' Good: A Supporter's View of Norwich City's Best-ever Season. published by Yellow Bird Publishing. ISBN 978-0-9522074-0-5. 
  • Baldwin, Kevin (1997). Second Coming: Supporter's View of the New Era at Norwich City. published by Yellow Bird Publishing. ISBN 978-0-9522074-1-2. 
  • Norwich City Miscellany by Edward Couzens-Lake. . published by Pitch Publishing. 2010. ISBN 978-1-905411-70-2. 
  • Fantasy Football by Edward Couzens-Lake. . published by Legends Publishing. 2012. ISBN 978-1906796525. 
  • Norwich City: Greatest Games by Edward Couzens-Lake. . published by Pitch Publishing. 2012. ISBN 978-1908051462. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ФК_Норич_Сити&oldid=28473078”