Пређи на садржај

Економија

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Економиста)
За друге употребе, погледајте страницу Економија (вишезначна одредница).
Европска централна банка у Франкфурту[1]
Берза у Њујорку

Економија је научна дисциплина која проучава основна правила понашања и економске законитости у привредним активностима.[2] У свакој епохи развоја, економија проучава привредне активности, како друштво користи оскудне ресурсе ради производње добара и услуга и врши њихову расподелу међу члановима друштва. Економија је повезана и са другим наукама: социологијом, демографијом, политиком и другим.[3]

Предмет изучавања економије је подељен на две главне области: микроекономију која проучава привредне субјекте (домаћинства и предузећа) са становишта трошкова производње, и макроекономију која се бави изучавањем појава и процеса као што су: инфлација, незапосленост, индустријска производња и економија државе.[4][5]

Друге опште поделе економија обухватају су: позитивна економија, која описује „оно што је“, и нормативна економија, која заговара „оно што би требало да буде“; економска теорија и примењена економија; рационална и бихевиорална економија; као и подела на формална економија (која је у већој мери „ортодоксна“ и бави се везом „рационалности-индивидуализма-равнотеже“) и јеретичка економија (које је „радикалнија“ и бави се везом „институција-историје-друштвене структуре“).[6][7]

Рационално коришћење ресурса у производно-услужним делатностима ствара многе производе и услуге.[8] У развијеним земљама света пољопривреда ствара 2% домаћег аутпута, индустрија око 30%, а остатак су услуге, које укључују: банкарство, транспорт, забаву и културу, комуникације и информације,[9] туризам и јавне услуге (одбрана, полиција,[10] образовање и здравље). Услуге у овим земљама бележе најбржи раст аутпута и извоза. С друге стране, у неразвијеним земљама света пољопривреда ствара најзначајнији део домаћег аутпута, са највећим бројем становника и са најнижим приходима. Тако услуге у овим земљама бележе веома спор раст аутпута и извоза.

Може се закључити:

Економија проучава многе области и проблеме, развијајући теорије људског понашања у доношењу кључних одлука у коришћењу ограничених ресурса ради производње и расподеле вредних материјалних добара и услуга међу људима.

или

Економија је наука која проучава људско понашање као однос између циљева и оскудних средстава која су подобна за алтернативне употребе. Лајонел Робинс[11]

Етимологија

[уреди | уреди извор]
Економија
Еконимија по регијама
Општи аспекти
Методологија
Поља и поделе
Економске идеологије

Данашњи назив економске науке који се са енглеског „economics” у српском језику преводи и као економија и као економика, потиче од грчке речи „оикономикос“ (οικονομικός). Ова реч је сложеница која повезује грчке речи „номос“ (νόμος), обичај, закон и „оикос“ (οικος), кућа, и изворно значи: закони управљања домаћинством. Верује се да ју је први пут употребио грчки мислилац Ксенофон (Ξενοφῶν, 427–355. п. н. е.) који је своју књигу која објашњава како успешно водити пољопривредно домаћинство назвао „Оикономикос“ (Oικονομικός).[12]

Историјска генеза развоја економије

[уреди | уреди извор]

Економија је доживела дуги развојни пут, зависно од промена економске развијености и друштвених односа. Економска мисао започиње учењем античких филозофа Ксенофонта, Платона и Аристотела, а настављају је средњовековни сколастици и канонисти, од којих је најпознатији био свети Тома Аквински. Општа карактеристика тог раздобља био је нормативизам, о чему говоре ставови о трговини, камати, праведној цени итд., што је у вези са вредностима и циљевима, за разлику од позитивне економије која представља скуп синтетизованих знања о ономе што постоји у пракси – животу.

Први економски теоретичари били су меркантилисти (од 15. до 18. века), који су се залагали за позитиван платни биланс земље у међународној трговини, који би се остваривао уз снажну интервенцију државе.

На основу критике државног интервенционизма, меркантилисти су развили теорије економског либерализма у Француској (физиократи) и Енглеској (класичари).

Теорије економије су:

Енглески политички економиста Адам Смит је започео модерну економију као научну дисциплину преко своје књиге „Богатство народа“. Смит је у наведеној књизи закључио да појединци вођени "невидљивом руком" тржишта остварујући своје интересе уједно остварују и интересе друштва у целини. Смит је и одбацио меркантилистички захтев за ограничавањем трговине, тврдећи да је трговина корисна и да земље тргују на бази апсолутних предности („теорија апсолутних предности“). Смитов наследник Давид Рикардо је понудио своју теорију међународне трговине која се односи на компаративне предности земаља („теорија компаративних предности“).

Наслањајући се на радну теорију вредности економских класика, Карл Маркс уводи питање експлоатације радника у економији. Наиме, сматрајући да рад чини основу вредности неког производа, Маркс је закључио да вишак рада присваја капиталиста, а противно правима радника који су уложили свој рад у тај производ. Марксисти накнадно одбацују друге теорије вредности попут производне теорије вредности и групе субјективних теорија вредности.

Оснивачем Аустријске економске школе се сматра Карл Менгер који је познат по маргиналној теорији корисности. Ова теорија корисности спада у ред субјективних теорија вредности и супротна је производној теорији вредности коју су примењивали класици пре Менгера. Аустријска економска школа је најпознатија по примени методолошког индивидуализма који претпоставља посматрање индивидуе и њених акција, те примат дедукције над индукцијом у процесу закључивања. Тржиште се посматра као спонтани поредак (каталаксија). Познати представници аустријске школе економије су Фридрих Хајек, Лудвиг фон Мизес и Еуген фон Бем-Баверк. Неки сматрају да је и Јозеф Шумпетер припадао овој школи мишљења.

Врсте тржишта

[уреди | уреди извор]

Као што је већ речено један од кључних задатака економије је да одговори на три питања (шта, како и за кога). Друштва имају различите економске системе који на различит начин одговарају на та питања.

Тако постоје друштва са наредбодавном економијом (планска економија) и друштва са тржишном економијом. У данашњем свету нити једно друштво није у потпуности усвојило један од ових система, већ је то мешавина између њих, па за сва та друштва каже да имају мешовите економије.

Тржишном економијом се сматра економија засновану на равнотежи понуде и потражње. Крајњи вид такве економије је либерално друштво у којем државни апарат нема утицаја на економију. Заговорници таквог друштва полазе од схватања да економија тежи ка равнотежи попут домена закона спојених посуда. Појам глобализације је уско везан за овакво схватање економије.

Заговорници планске економије сматрају да је економију могуће контролисати кроз државну интервенцију. Планска економија подразумева да постоји централни плански орган који ће доносити одлуке о целокупном економском систему. Оштру критику оваквом приступу економији изнела је Аустријска економска школа.

Предмети изучавања економије

[уреди | уреди извор]

Економија као наука бави се разоткривањем, анализом и продубљивањем сазнања о економским законитостима и појавама у друштвеној производњи са становишта анализе односа производње (класична економска теорија), односно рационалности употребе ограничених ресурса и неограничених људских потреба. Анализа се врши на макро и микронивоу.

  • Макроекономија потиче од грчких речи MAKΡΥΣ/macrys (велики) и ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (правила у раду газдинства), што значи да проучава економске агрегатне величине. Другим речима, бави се проучавањем проблема друштвене привреде, као целине, где се варијабле своде на мали број глобалних величина, тј. комплексних агрегатних величина.
  • Микроекономија потиче од грчких речи ΜΙΚΡΟΣ/micros (мали) и ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (правила у раду газдинства), што би у преводу значило изучавање појединачних економских појава, величина и односа везаних за појединце и предузећа.

Пракса

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Економска методологија и Математичка економија

Савремена економија користи математику. Економисти се ослањају на алате калкулуса, линеарне алгебре, статистике, теорије игара, и информатике.[13] Од професионалних економиста се очекује да буду упознати са тим алатима, мада се само мањи број њих специјализује у пољу економетрије и математичких метода.

Теорија

[уреди | уреди извор]

Формална економска теорија се ослања на a priori квантитативне економске моделе, који захватају мноштво концепата. Теорија се типично базира на ceteris paribus претпоставци, што значи на држању константним свих променљивих осим разматране. При креирању теорија, циљ је да се нађу оне које немају повећане информационе захтеве, које производе прецизнија предвиђања, и које су пролиферне у генерисању резултата истраживања у односу на претходне теорије.[14]

У микроекономији, главни концепти су понуда и потражња, маргинализам, теорија рационалног избора, опортунитетни трошак, буџетска ограничења, корисност, и теорија фирме.[15][16] Рани макроекономски модели су били усредсређени на моделирање односа између агрегатних променљивих, међутим пошто се испоставило да се односи временом мењају макроекономисти, укључујући нове кејнзијанисте, су реформулисали своје моделе у облику микрофондација.[17]

Горе поменути микроекономски концепти играју важну улогу у макроекономским моделима – на пример, у монетарној теорији, квантитативна теорија новца предвиђа да повећање новчане масе повишава инфлацију, и за инфлацију се сматра да је под утицајем рационалних очекивања. У економији развоја, спорији раст развијених нација је у неким случајевима био предвиђен због опадајућих маргиналних повраћаја на инвестиције и капитал, и та појава је уочена у случају четири азијска тигра. У неким случајевима економска хипотеза је само квалитативна, а не квантитативна.[18]

Презентације економских разматрања често користе дводимензионалне графиконе за илустровање теоријских релација. На вишем нивоу уопштености, Пол Самјуелсонова расправа Фондације економске анализе (1947) је користила математичке методе за представљање теорија, посебно ради максимизовања бихевиоралних односа агенаса који досежу равнотежу. Књига има фокус на испитивању класе изјава званих операционо смислене теореме у економији, што су теореме које могу да буду оповргнуте емпиричким подацима.[19]

Емпиријска истраживања

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Економетрија и Експериментална економија

Економске теорије се фреквентно емпиријски тестирају, углавном путем економетрије користећи економске податке.[20] Контролисани експерименти који су уобичајени у физичким наукама су тешко изводиви и ретко се срећу у економији.[21][22] Уместо тога широке групе података се опсервационо студирају; овај тип тестирања се типично сматра мање ригорозним од контролисаних експеримената, и закључци су типично у већој мери оквирни. Међутим, поље експерименталне економије је у порасту, и у све већој мери се користе природни експерименти.

Статистички методи, као што је регресиона анализа, се често користе. Практичари користе такве методе за процене величине, економског значаја, и статистичког значаја („јачине сигнала“) хипотетизованих релација и за подешавање нивоа буке других променљивих. Таквим средствима, хипотезе могу да буду прихваћене, мада до тога долази у пробабилистичном смислу, уместо извесности. Прихватање је зависно од оповргавајућих хипотеза тестовима преживљавања. Употреба широко прихваћених метода не производи увек коначне закључке, нити чак консензус по датом питању, имајући у виду различите тестове, сетове података, и претходна веровања.

Критике базиране на професионалним стандардима и нерепликабилности резултата служе као додатне провере против предрасуда, грешака, и прекомерне генерализације,[16][23] мада је највећи део економских истраживања обележен као нерепликабилан, и престижни журнали су оптуживани да не омогућавају репликацију путем давања приступа коду и подацима.[24] Попут коришћења теорија, употребе статистичких тестова су отворене за критичку анализу.[25] Критички коментари економских публикација у престижним журналима попут American Economic Review су знатно опали у задњих 40 година. Овај тренд се делом приписује подстицајима журнала да се максимизује број цитација ради остваривања вишег ранга у индексу цитација друштвених наука (SSCI).[26]

У примењеној економији, улазно-излазни модели који користе методе линеарног програмирања се веома често срећу. Велике количине података се обрађују путем рачунарских програма да би се анализирао импакт појединих смерница; IMPLAN је један од добро познатих примера.

Експериментална економија промовише употребу научно контролисаних експеримената. Тиме је умањена дуго приметна дистинкција економије и природних наука, омогућавањем извођења директних тестова за оно што је раније прихватано у облику аксиома.[27] У неким случајевима је утврђено да аксиоми нису били у потпуности коректни; на пример, игра ултиматума је показала да људи одбацују неједнаке понуде.

У бихевиоралној економији, психолог Данијел Канеман је добио Нобелову награду за економију 2002. године заједно са Верноном Смитом за њихово емпиријско откриће неколико когнитивних склоности и хеуристика. Слично емпиријско тестирање се врши у неуроекономији. Још један пример је претпоставка уско себичних преференција у моделу којим се тестира за себичне, алтруистичке, и кооперативне преференције.[28] Те технике су подстакле неке ауторе да трврде да је економија „истинска наука“.[29]

Професија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Економиста

Професионализација економије, изражена у виду пораста дипломских програма овог предмета, је била описана као „главни изазов економије од око 1900-их“.<ref{{>Orley Ashenfelter (2001), "Economics: Overview", The Profession of Economics, International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences, v. 6. pp. 4159.}}</ref> Већина већих универзитета и многи колеџи имају смер, школу, или департман у којем се академска звања додељују за овај предмет, било да је то у оквиру либералних уметности, пословних, или професионалних студија.

У приватном сектору, професионални економисти су запослени као консултанти, и у индустрији, укључујући банкарство и финансије. Економисти такође раде за разне владине департмане и агенције, на пример, за националну ризницу, централну банку или статистички биро.

Нобелова награда за економију је награда која се додељује економистима сваке године за изванредне интелектуалне доприносе пољу.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „GDP (Official Exchange Rate)”. CIA World Factbook. Архивирано из оригинала 24. 12. 2018. г. Приступљено 2. 6. 2012. 
  2. ^ Backhouse, Roger E., and Steven Medema (2008). "economics, definition of", The New Palgrave Dictionary of Economics, 2nd Edition. pp. 720–22. Abstract.
    Backhouse, Roger E.; Medema, Steven G. (2009). „Retrospectives: On the Definition of Economics”. Journal of Economic Perspectives. 23: 221—233. doi:10.1257/jep.23.1.221. 
  3. ^ Smith, Adam (1776). An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations. , and Book IV, as quoted in Peter Groenwegen (1987) The New Palgrave Dictionary of Economics), "'political economy' and 'economics'", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 3. pp. 904–07 (brief link).
  4. ^ Lazear, Edward P. (2000). „Economic Imperialism”. The Quarterly Journal of Economics. 115 (1): 99—146. JSTOR 2586936. doi:10.1162/003355300554683. 
  5. ^ Becker, Gary S. (1976). The Economic Approach to Human Behavior. University of Chicago Press. ISBN 9780226041124. 
  6. ^ Andrew Caplin and Andrew Schotter (2008). The Foundations of Positive and Normative Economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532831-8. 
  7. ^ Davis 2006
  8. ^ Marshall, Alfred; Marshall, Mary Paley (1888). The Economics of Industry. Macmillan. стр. 2. 
    Jevons, William Stanley (1879). The Theory of Political Economy (2nd изд.). Macmillan. стр. xiv. 
  9. ^ The World Bank (2007). „"Economics of Education."”. Приступљено 21. 10. 2007. [мртва веза]
  10. ^ David D. Friedman (2002). „"Crime,"”. Приступљено 21. 10. 2007.  The Concise Encyclopedia of Economics.'.'.
  11. ^ Robbins, Lionel (2007). An Essay on the Nature and Significance of Economic Science. London: Macmillan. стр. 15. ISBN 9781610160391.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  12. ^ Harper, Douglas (2001). „Online Etymology Dictionary – Economy”. Приступљено 27. 10. 2007. 
  13. ^ Gérard Debreu (1987). "mathematical economics", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 3. pp. 401–03.
  14. ^ Milton Friedman. (1953). „Essays in Positive Economics, The Methodology of Positive Economics”. Essays in Positive Economics. University of Chicago Press. стр. 10. 
  15. ^ Boland, Lawrence A. (1987). "methodology", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 3. pp. 455–58.
  16. ^ а б Frey, Bruno S.; Pommerehne, Werner W.; Schneider, Friedrich; Guy, Gilbert (1984). „Consensus and Dissension Among Economists: An Empirical Inquiry”. American Economic Review. 74 (5): 986—994. 
  17. ^ Dixon, Huw David (2008). "new Keynesian macroeconomics," The New Palgrave Dictionary of Economics, 2nd Edition. http://www.dictionaryofeconomics.com/article?id=pde2008_N000166&edition=current&q=.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  18. ^ Quirk, James (1987). "qualitative economics", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 4. pp. 1–3.
  19. ^ Samuelson 1983, стр. 4
  20. ^ Hashem, M. Pesaren . "econometrics", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 2.
  21. ^ Hugo, A. (1987). Probability, econometrics and=truth: the methodology of econometrics. Keuzenkamp: Cambridge University Press. стр. 8. ISBN 978-0-521-55359-9. 
  22. ^ . 2000. стр. 13. ISBN 978-0-521-55359-9-312 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ): "...in economics, controlled experiments are rare and reproducible controlled experiments even more so..."
  23. ^ Blaug, Mark (2007). "The Social Sciences: Economics" ( Methods of inference and Testing theories), The New Encyclopædia Britannica, v. 27. pp. 347.
  24. ^ McCullough, B. D. (2007). „Got Replicability? The Journal of Money, Banking and Credit Archive” (PDF). Econ Journal Watch. 4 (3): 326—337. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 06. 2008. г. Приступљено 7. 6. 2008. 
  25. ^ Kennedy, Peter (2003). „The Ten Commandments of Applied Econometrics”. A Guide to Econometrics (5th изд.). MIT Press. стр. 390—96. ISBN 9780262611831. 
    • McCloskey, Deirdre N. and Stephen T. Ziliak (1996). "The Standard Error of Regressions", Journal of Economic Literature, 34(1), pp. 97–114.
    • Hoover, Kevin D., and Mark V. Siegler (2008). "Sound and Fury: McCloskey and Significance Testing in Economics", Journal of Economic Methodology, 15(1). pp. 1–37 „(2005 prepubication version).” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 05. 2008. г.  Reply of McCloskey and Ziliak and rejoinder. pp. 39–68.
  26. ^ Whaples, R. (2006). „The Costs of Critical Commentary in Economics Journals”. Econ Journal Watch. 3 (2): 275—282. Архивирано из оригинала 29. 1. 2008. г. Приступљено 10. 6. 2008. 
  27. ^ • [Bastable, C.F.] (1925). "experimental methods in economics", Palgrave's Dictionary of Economics, reprinted in The New Palgrave: A Dictionary of Economics (1987, v. 2. pp. 241. • Vernon L. Smith (1987), "experimental methods in economics", ii. The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 2. pp. 241–42.
  28. ^ • Fehr, Ernst, and Urs Fischbacher (2003). "The Nature of Human Altruism", Nature 425, October 23, pp. 785–791.
    • Sigmund, Karl, Ernst Fehr, and Martin A. Nowak (2002),"The Economics of Fair Play", Scientific American, 286(1) January
  29. ^ Lazear, Edward P. (2000). „Economic Imperialism”. Quarterly Journal of Economics. 115 (1): 99—146. JSTOR 2586936. doi:10.1162/003355300554683. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Becker, Gary S. (1976). The Economic Approach to Human Behavior. University of Chicago Press. ISBN 9780226041124. 
  • Davis, John B. (2006). „Heterodox Economics, the Fragmentation of the Mainstream, and Embedded Individual Analysis”. Future Directions in Heterodox Economics. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
  • Andrew Caplin and Andrew Schotter (2008). The Foundations of Positive and Normative Economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532831-8. 
  • Samuelson, Paul A. (1983). Foundations of Economic Analysis, Enlarged Edition. Boston: Harvard University Press. стр. 4. ISBN 978-0-674-31301-9.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  • McCann, Charles Robert (јануар 2003). The Elgar Dictionary of Economic Quotations. Edward Elgar. ISBN 9781840648201. 
  • Alfred Bürgin: Zur Soziogenese der Politischen Ökonomie. Wirtschaftsgeschichtliche und dogmenhistorische Betrachtungen, 2. Aufl., Marburg 1996.
  • Přibram, Karl (1998). Geschichte des ökonomischen Denkens. Suhrkamp. ISBN 978-3-518-28956-3.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last1= (помоћ). Erster und zweiter Band. Suhrkamp Verlag, Frankfurt/M. .
  • Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations (1776).
    • Smith, Adam (1999). Der Wohlstand der Nationen: Eine Untersuchung seiner Natur und seiner Ursachen. Dt. Taschenbuch-Verlag. ISBN 978-3-423-30149-7.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last1= (помоћ).
  • Joachim Starbatty (ed): Klassiker des ökonomischen Denkens: Von Platon bis John Maynard Keynes. Teil 1 und 2 in einer Gesamtausgabe. Hamburg. Starbatty, Joachim (2008). Klassiker des ökonomischen Denkens: Teil 1 und 2 in einer Gesamtausgabe. Nikol. ISBN 978-3-937872-92-6. .
  • Абалкин, Леонид Иванович] Собственность, хозяйственный механизм, производительные силы // Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5. — pp. 52—53.
  • Ананьин О. Экономическая наука: как это делается и что получается? // Вопросы экономики. — 2004. № 3. — pp. 149—153.
  • Баумоль У. Чего не знал Альфред Маршалл: вклад ХХ столетия в экономическую теорию // Вопросы экономики. — 2001. — № 2. — pp. 73—107.
  • Бизнес: Оксфордский толковый словарь. — М.: Прогресс-Академия, 1995. — 752c.
  • Гальперин В. М., Игнатьев С. М., Моргунов В. И. Микроэкономика. Т. 1. — СПб: Экономическая школа, 1994. — 349 с.
  • Гудвин Н. Р. и др. Микроэкономика в контексте. — М.: РГГУ, 2002. — 636 с.
  • Макконел К. Р., Брю С. Л. Экономикс: Принципы, проблемы и политика: в 2-х т. — Таллин: А. О. «Реферато», 1993.
  • Маршалл Альфред, Принципы экономической науки. В 3-х т. — М.: Прогресс-Универс, 1993.
  • Некипелов, Александр Дмитриевич, О теоретических основах выбора экономического курса в современной России //Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5.
  • Основы экономической теории. Политэкономия. — М.: Изд. УРСС, 2003. — 528 с.
  • Робинсон Дж. Экономическая теория несовершенной конкуренции. — М.: Прогресс, 1986. — 472 с.
  • Румянцева, Елена Евгеньевна, Новая экономическая энциклопедия. 3-е изд. — М.: ИНФРА-М, 2008. — 824 с.
  • Самуэльсон, Пол Энтони; Нордхаус, Вильям (2006). Экономика. М.: Вильямс. стр. 1360. ISBN 978-0-07-287205-7. 
  • Современная экономика. — Ростов н/Д: Изд-во «Феникс», 1996. — 608 с.
  • Ходжсон Дж. Привычки, правила и экономическое поведение // Вопросы экономики. — 2000. — № 1. — pp. 39-55.
  • Швери Р. Теория рационального выбора: универсальное средство или экономический империализм? // Вопросы экономики. — 1997. — № 7. — pp. 35—52.
  • Шиобара Т. Марксистский взгляд на нынешнюю российскую экономику // Экономическая наука современной России. — 2002. — № 2. — pp. 101—114.
  • Simon H. Reason in Human Affairs. — Oxford: Basil Blackwell, 1983.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Економија&oldid=28866812”