Пређи на садржај

Осећање кривице

С Википедије, слободне енциклопедије
Ботаничка башта Глазгова. Кибле Плејс. Едвин Роско Малинс – Каин или Моја казна је већа него што могу да поднесем (Постанак 4:13), око 1899.

Осећање кривице је непријатно осећање које се јавља када се стварно или само у мислима прекрши нека морална норма. Представља субјективну, болну оцену тог догађаја као морално неисправног, а себе самог као недостојног или грешног. Осећање кривице има улогу моћног унутрашњег регулатора моралног понашања људи.[1] Несвесно осећање кривице манифестује се као потреба за казном, неуроза судбине, морални мазохизам, меланхолија.

Кривица је важан фактор у одржавању симптома опсесивно-компулзивног поремећаја.[2]

Психологија

[уреди | уреди извор]

Кривица и повезани узроци, предности и мане су уобичајене теме у психологији и психијатрији. На специјализованом и на обичном језику, кривица је афективно стање у којем неко доживљава конфликт због тога што је учинио нешто за шта верује да није требало да уради (или обрнуто, да није урадио нешто за шта верује да је требало да уради). То изазива осећај који не нестаје лако, вођен 'савешћу'. Сигмунд Фројд је ово описао као резултат борбе између ега и суперега – родитељског утискивања. Фројд је одбацио улогу Бога као кажњавача у временима болести или награђивача у време здравља. Док је уклањао један извор кривице са пацијената, описао је други. То је била несвесна сила унутар појединца која је допринела болести, Фројд је заправо почео да сматра „препреку несвесног осећаја кривице... као најмоћнију од свих препрека опоравку.“[3] За каснијег аналитичара кривице, Жака Лакана, кривица је била неизбежни пратилац означавајућег субјекта који је признавао нормалност у облику симболичког поретка.[4]

Алис Милер тврди да „многи људи целог живота пате од овог опресивног осећаја кривице, осећаја да нису испунили очекивања својих родитеља.... ниједан аргумент не може да превазиђе ово осећање кривице, јер они имају своје почетке у животу најранијег периода, и из тога изводе свој интензитет."[5] Ово може бити повезано са оним што је Лес Парот назвао „болешћу лажне кривице ... У корену лажне кривице је идеја да оно што осећате мора бити истина.”[6]

Филозоф Мартин Бубер је подвукао разлику између фројдовског појма кривице, засноване на унутрашњим сукобима, и егзистенцијалне кривице, засноване на стварној штети учињеној другима.[7]

Кривица је често повезана са анксиозношћу. У манији, према Ото Феничелу, пацијент успева да примени на кривицу „одбрамбени механизам порицања прекомерном компензацијом... поново глуми особу без осећања кривице.“[8]

У психолошким истраживањима, кривица се може мерити коришћењем упитника, као што је скала диференцијалних емоција (Изардова DES) или холандски инструмент за мерење кривице.[9]

Одбране

[уреди | уреди извор]

Према психоаналитичкој теорији, одбрана од осећања кривице може постати најважнији аспект нечије личности.[10] Методе које се могу користити за избегавање кривице су вишеструке. То укључује:

  • Потискивање, које суперего и его обично користе против инстинктивних импулса, али повремено против самог суперега/савести.[11] Ако одбрана не успе, онда (у повратку потиснутих) неко може почети да се осећа кривим годинама касније за радње које су у то време олако почињене.[12]
  • Пројекција је још једно одбрамбено средство са широком применом. То може имати облик окривљавања жртве: жртви нечије несреће или лође среће може се понудити критика, према теорији да жртва може бити крива што је привукла непријатељство друге особе.[13] Алтернативно, не кривица, већ сама осуђујућа агенција, може се пројектовати на друге људе, у нади да ће они на нечија дела гледати повољније него на сопствену савест (процес који се ослања на референтне идеје).[14]
  • Дељење осећања кривице, а самим тим и мање усамљености са кривицом, мотивирајућа је снага у уметности и у причању шала; а такође је могуће „позајмити“ осећај кривице од некога ко се сматра кривим, и тиме ублажити своју кривицу.[15]
  • Самоповређивање се може користити као алтернатива за компензацију објекту нечијег преступа – можда у облику да се не дозвољавања себи да се ужива у могућностима које су отворене, или у добробитима које особи припадају, као резултат некомпензованог осећања кривице.[16]

Бихевиорални одговори

[уреди | уреди извор]

Склоност кривици је поуздано повезана са моралним карактером.[17] Слично томе, осећање кривице може да подстакне касније врлинско понашање. Људи који се осећају кривим су склонији да буду уздржани,[18] избегавају самозадовољавање[19] и показују мање предрасуда.[20] Сматра се да осећање кривице подстиче репаративно понашање како би се ублажиле негативне емоције које изазива. Чини се да се људи упуштају у циљано и специфично репаративно понашање према особама којима су нанели неправду или их увредили.[21]

Недостатак кривице код психопата

[уреди | уреди извор]

Појединци са високим нивоом психопатије немају истински осећај кривице или кајања за штету коју су можда нанели другима. Уместо тога, они рационализују своје понашање, окривљују неког другог или то потпуно поричу.[22] Људи са психопатијом имају тенденцију да буду штетни за себе и друге. Имају мало способности да планирају унапред за будућност. Појединац са психопатијом никада неће бити крив јер ће учинити све што је потребно да би за себе имао користи без резерве. Особа која не осећа кривицу или кајање не би имала разлога да сматра да је крива за нешто што је урадила са намером да повреди другу особу. За особу са високом психопатијом, њени поступци се увек могу рационализовати тако да су криве друге особе.[23] Психолози то виде као део недостатка моралног расуђивања (у поређењу са већином људи), неспособности да се процене ситуације у моралном оквиру и неспособности да се развију емоционалне везе са другим људима због недостатка емпатије.

Узроци

[уреди | уреди извор]

Еволуционе теорије

[уреди | уреди извор]

Неки еволуциони психолози теоретишу да су кривица и стид помогли у одржавању корисних односа,[24][25] као што је реципрочни алтруизам.[26]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Compare: „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2. 5. 2008. г. Приступљено 2008-01-01.  "In psychology, what is "guilt," and what are the stages of guilt development?". eNotes.com. 2006. 31 December 2007: 'Let's begin with a working definition of guilt. Guilt is "an emotional state produced by thoughts that we have not lived up to our ideal self and could have done otherwise".' Retrieved 2017-12-03.
  2. ^ Leslie J. Shapiro, LICSW. „Pathological guilt: A persistent yet overlooked treatment factor in obsessive-compulsive disorder —”. Aacp.com. Архивирано из оригинала 1. 12. 2012. г. Приступљено 27. 11. 2012. 
  3. ^ Freud, Sigmund (1991). Dickson, Albert, ур. On Metapsychology: The Theory of Psychoanalysis : 'Beyond the Pleasure Principle, The Ego and the Id' and Other Works. Essex, East Sussex, England: Gardners Books. стр. 390–1. ISBN 978-0140138016. 
  4. ^ Belsey, Catherine (2008). Shakespeare in Theory and Practice. Edinburgh, Scotland: Edinburgh University Press. стр. 25. ISBN 978-0748633012. 
  5. ^ Miller, Alice (1995). The Drama of Being a Child. London, England: Time Warner UK. стр. 99—100. ISBN 978-1860491016. 
  6. ^ Parrott, стр. 158–9
  7. ^ Buber, Martin (мај 1957). „Guilt and guilt feelings”. Psychiatry. 20 (2): 114—29. PMID 13441838. doi:10.1080/00332747.1957.11023082. 
  8. ^ Otto Fenichel. The Psychoanalytic Theory of Neurosis. London. стр. 409—10. 
  9. ^ Van Laarhoven, H; et al. (2012). „Comparison of attitudes of guilt and forgiveness in cancer patients without evidence of disease and advanced cancer patients in a palliative care setting”. Cancer Nursing. 35 (6): 483—492. PMID 22336967. S2CID 34898552. doi:10.1097/NCC.0b013e318243fb30. 
  10. ^ Otto Fenichel (1946). The Psychoanalytic Theory of Neurosis. стр. 496. 
  11. ^ Sigmund Freud. On Metapsychology. PFL 11. p. 393
  12. ^ Eric Berne. A Layman's Guide to Psychiatry and Psychoanalysis. Penguin. стр. 191. 
  13. ^ The Pursuit of Health, June Bingham & Norman Tamarkin, M.D., Walker Press
  14. ^ Otto Fenichel (1946). The Psychoanalytic Theory of Neurosis. стр. 165. and p. 293
  15. ^ Otto Fenichel (1946). The Psychoanalytic Theory of Neurosis. стр. 165—6. and p. 496
  16. ^ Nelissen, R. M. A.; Zeelenberg, M. (2009). „When guilt evokes self-punishment: Evidence for the existence of a dobby effect”. Emotion. 9 (1): 118—122. PMID 19186924. doi:10.1037/a0014540. 
  17. ^ Cohen, Taya R.; Panter, A. T.; Turan, Nazli (октобар 2012). „Guilt Proneness and Moral Character”. Current Directions in Psychological Science. 21 (5): 355—359. S2CID 146370931. doi:10.1177/0963721412454874. 
  18. ^ Giner-Sorolla, Roger (2001). „Guilty pleasures and grim necessities: Affective attitudes in dilemmas of self-control.”. Journal of Personality and Social Psychology. 80 (2): 206—221. PMID 11220441. doi:10.1037/0022-3514.80.2.206. 
  19. ^ Zemack-Rugar, Yael; Bettman, James R.; Fitzsimons, Gavan J. (2007). „The effects of nonconsciously priming emotion concepts on behavior.”. Journal of Personality and Social Psychology. 93 (6): 927—939. PMID 18072846. doi:10.1037/0022-3514.93.6.927. 
  20. ^ Amodio, David M.; Devine, Patricia G.; Harmon-Jones, Eddie (јун 2007). „A Dynamic Model of Guilt: Implications for Motivation and Self-Regulation in the Context of Prejudice”. Psychological Science. 18 (6): 524—530. PMID 17576266. S2CID 15468026. doi:10.1111/j.1467-9280.2007.01933.x. 
  21. ^ Cryder, Cynthia E.; Springer, Stephen; Morewedge, Carey K. (мај 2012). „Guilty Feelings, Targeted Actions”. Personality and Social Psychology Bulletin. 38 (5): 607—618. PMC 4886498 Слободан приступ. PMID 22337764. doi:10.1177/0146167211435796. 
  22. ^ Widiger, Thomas A.; Lynam, Donald R. (2002). „Psychopathy and the five-factor model of personality”. Ур.: Millon, Theodore; Simonsen, Erik; Birket-Smith, Morten; Davis, Roger D. Psychopathy: Antisocial, Criminal, and Violent Behavior. Guilford Press. стр. 171—187. ISBN 978-1-57230-864-0. 
  23. ^ Neumann, Craig S.; Kosson, David S.; Forth, Adelle E.; Hare, Robert D. (јун 2006). „Factor structure of the Hare Psychopathy Checklist: Youth Version (PCL: YV) in incarcerated adolescents.”. Psychological Assessment. 18 (2): 142—154. PMID 16768590. doi:10.1037/1040-3590.18.2.142. 
  24. ^ Sznycer, Daniel; Tooby, John; Cosmides, Leda; Porat, Roni; Shalvi, Shaul; Halperin, Eran (8. 3. 2016). „Shame closely tracks the threat of devaluation by others, even across cultures”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 113 (10): 2625—2630. Bibcode:2016PNAS..113.2625S. PMC 4790975 Слободан приступ. PMID 26903649. doi:10.1073/pnas.1514699113 Слободан приступ. 
  25. ^ Sznycer, Daniel; Xygalatas, Dimitris; Agey, Elizabeth; Alami, Sarah; An, Xiao-Fen; Ananyeva, Kristina I.; Atkinson, Quentin D.; Broitman, Bernardo R.; Conte, Thomas J.; Flores, Carola; Fukushima, Shintaro; Hitokoto, Hidefumi; Kharitonov, Alexander N.; Onyishi, Charity N.; Onyishi, Ike E.; Romero, Pedro P.; Schrock, Joshua M.; Snodgrass, J. Josh; Sugiyama, Lawrence S.; Takemura, Kosuke; Townsend, Cathryn; Zhuang, Jin-Ying; Aktipis, C. Athena; Cronk, Lee; Cosmides, Leda; Tooby, John (25. 9. 2018). „Cross-cultural invariances in the architecture of shame”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 115 (39): 9702—9707. Bibcode:2018PNAS..115.9702S. PMC 6166838 Слободан приступ. PMID 30201711. S2CID 52183009. doi:10.1073/pnas.1805016115 Слободан приступ. 
  26. ^ Pallanti, Stefano; Quercioli, Leonardo (август 2000). „Shame and Psychopathology”. CNS Spectrums. 5 (8): 28—43. PMID 18192938. S2CID 23493449. doi:10.1017/s1092852900007525. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Осећање кривице на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Осећање_кривице&oldid=28880559”