Култура Северне Македоније
Овај чланак је део серије о култури Северне Македоније.
Македонска култура
[уреди | уреди извор]
Народна библиотека Македоније основана је 23. новембра 1944. године. Године 1960. библиотека је, поред основне, националне функције дефинисана и као као општонаучна и универзитска библиотека Универзитета "Кирил и Методије" из Скопља, што је био званично уређено Законом о библиотечкој делатности Северне Македоније 1960. године. од тада ова библиотека носи име Национална и универзитетска библиотека „Св. Климент Охридски”.
Град Охрид је македонски и православни Јерусалим, музеј на отвореном, културна баштина се протеже од праисторије до данашњих дана, у њему је основан и деловао је први Свесловенски универзитет основан од Св. Климента Охридског и Св. Наума Охридског. Фреске и иконе у многим црквама и манастирима у Охриду и Северној Македонији су јединствене у свету. Река Радика и њен кањон је еколошка средина, природа је непоновљива, а манастир Св. Јован Бигорски је један од најлепших манастира на Балкану, располаже са јединственим олтаром у свету израђеном дубоким дуборезом. Захваљујући оваквим особеностима 1980. године Охридско језеро и град Охрид су проглашени за Светску баштину, под заштитом УНЕСКА.[1]
У Битољу се одржава Међународни фестивал филмске камере „Браћа Манаки“, годишња манифестација основана 1950. године и најстарији је филмски фестивал на свету који вреднује сниматељски рад.[2]
Галичка свадба је културна манифестација која се одржава сваке године на Петровдан 12. јула. Богата је по многим оригиналним македонским свадбарским обичајима и ритуалима.[3]
Образовање
[уреди | уреди извор]
По законима Северне Македоније, школовање је сваком доступно под једнаким условима. Основно школовање је обавезно, деца у основну школу полазе са навршених 6 или 7 година. Образовни систем је доживео значајне реформе у 2000-им, па је у складу са стандардима Европске уније и Болоњског процеса.
Више и високо образовање се реализује на вишим школама, факултетима и уметничким академијама. Данас у Северној Македонији делује пет државних универзитета.
Универзитет Св. Кирил и Методиј је најстарији и највећи македонски универзитет, са седиштем у Скопљу. Основан је 24. априла 1949. године са три факултета и састоји се од 23 факултета, 5 института и 4 јавне научне установе, као и од 6 других организација које сарађују с Универзитетом.[4]
Књижевност
[уреди | уреди извор]
Крсте Мисирков је своја дела За Македонските работи (За македонска дела) и Вардар писао на македонским говорима који су тада сматрани говорима српског језика. Исто деловање наставио је и Коста Кочо Рацин након Првог светског рата, који је писао песме и издавао их у новинама 1930-их. Рацинова збирка песама Бели мугри (Беле зоре), укључивала је много усмених песама, насталих у Краљевини Југославији, а говоре о Македонцима. Неки писци, као Коле Неделковски, радили су и издавали под политичким притиском.
Након Другог светског рата, Блаже Конески и други били су задужени за стандардизовање македонског језика. Након стандардизације књижевност на македонском језику је добила многе талентоване књижвенике. Најбоље македонско песништво писали су Ацо Шопов, Славко Јаневски, Блаже Конески и Гане Тодоровски. Јаневски је такође био писац проза и аутор првог македонског романа — Село зад седумте јасени (Село иза седам јасена). Његов најамбициознији рад били су 6 романа о македонској историји и роман под називом Тврдоглави, који говори о македонским легендама. Појавили су се и позоришни писци, а најпознатији су Коле Чашуле, Томе Арсовски и Горан Стефановски. Чашуле је такође написао неколико новела. Главна његова тема била је пораз идеалиста и идеала.[5]
Најпознатији македонски писац проза је Живко Чинго, чији је скуп дела Пасквелија (1962) и Нова Пасквелија (1965), а говоре о замишљеној земљи где се сукобљавају старе традиције и револуционарне идеје.
Позориште и филм
[уреди | уреди извор]
Браћа Манаки, Јанаки и Милтон били су фотографи и пионири кинематографије у тада отоманском делу Балкана.[6]
Први атеље браћа Манаки отворили су у грчком граду Јањина (Ioannina) од 1898. и водили га до 1904. Исте године посетили су Битољ, где су на Широк-сокаку купили неки дућан, који су адаптирали у привремени фотографски атеље.
Године 1905. селе се у Битољ где су отворили свој стални атеље под називом Атеље за уметничку фотографију. Године 1907. Јанаки је у Лондону набавио кинематографску камеру типа Charles Urban Bioscope. Првенствено је снимао Милтон, у атељеу и на терену, и обрађивао фотографије, док се Јанакију, као ликовно образованијем, може приписати уметничко вођство и естетске вредности њихових дела. Милтон је снимио, фотографски или филмски, многе познате личности (нпр. турског султана, српског краља, и др) приликом њихових посета Битољу. Први биоскоп браћа Манаки отворили су у Битољу 1921, са првим приказаним филмом 26. августа. Првобитно је биоскоп радио на отвореном, а 15. септембра 1923. започео је рад биоскоп у сали. Биоскоп је изгорео у пожару 1939.
Први македонски играни филм био је Фросина, објављен 1952. Сценарио је написао Владо Малески, који је написао текст за македонску химну, а режирао га је Војислав Нановић.[7] Први играни филм у боји је била Мис Стоун, филм о протестантској мисионарки у отоманској Македонији. Филм је објављен 1958. године. Најпознатији македонски режисер је Милчо Манчевски, чији је деби био филм Пре кише који је награђен Златним лавом за најбољи филм на Фестивалу у Венецији и номинован за Оскара.
Македонско народно позориште у Скопљу је најстарија позоришна институција у Македонији.[8] Основано је одлуком АСНОМ-а 31. јануара 1945. године као драмски театар, у истој згради предратног Народног позоришта Краљ Александар I. Представе се изводе у другим градовима Македоније, а већа позоришта постоје у Штипу, Битољу, Струмици и Велесу.
Музика
[уреди | уреди извор]Северна Македонија има богату традицију фолклора и народне музике. Народна игра коло или оро је најомиљенији вид фолклора у Северној Македонији и разликује се од региона до региона. Најважнији представници македонске народне музике су: Александар Сариевски,[9] Васка Илиева, Гоце Николовски и Есма Реџепова.
Најпопуларнија рок група у земљи је Леб и сол, док је група Мизар једна од пионира дарк звука. Поп музика заузима значајно место, са извођачима као што су Тоше Проески, Каролина Гочева и Елена Ристеска. Земља има неколико великих фестивала као што је Скопље Џез Фестивал.
На избору за Песму Евровизије учествује од 1998. године и такмичења у Бирмингему. Први покушај наступа Северне Македоније на Песми Евровизије био је 1996. године са Калиопи и песмом „Само ти“, међутим, она није успела да прође пре-селекцију, што је ову земљу спречило да дебитује те године. Највећи успех Северна Македонија је показала у Атини 2006. када је Елена Ристеска освојила 12. место са песмом „Нинанајна“, као и 2012. када је Калиопи са песмом „Црно и бело“ делила 12. место са румунским представницима.[10]
Традиција
[уреди | уреди извор]
- Кухиња
Македонска кухиња представља типичну балканску кухињу.[11] Састоји се од турске, грчке и блискоисточне кулинарике. Нешто мање има италијанске, медитеранске и мађарске кулинарике. Због релативно топле климе, која је идеална за узраст воћа, поврћа и зачина, македонска кухиња је врло разнолика.
Такође је позната по добрим млечним производима, нарочито сиру (сирење, качкаваљ) а и по алкохолном пићу.
Традиционална македонска јела су: Шопска салата, Мусака, Сарма, Кори, Селско месо, Вардарско грне, Пастрмајлија, Тавче-гравче, Шкембе чорба, Кукурек и Охридска пастрмка.
- Народна ношња
Македонска народна ношња има вековну традицију. Део је материјалне културе Македонаца и важна је грана македонске народне уметности.[12] Македонци носе различите врсте народних ношњи, у зависности од региона где људи живе, као што су: Скопска Блатија, Скопска Црна Гора, Горњи Полог, Доњи Полог, Битољско-прилепско поље, Кочанска котлина, Преспа, Охрид, Дримкол, Малесија, Маријово, Овче поље и многи други. Сваки тип ношње има своје специфичности, али заједничко за све је присуство црвене, црне и беле боје и геометријским облицима на њему.
Архитектура
[уреди | уреди извор]Рурална архитектура у Македонији највећи је развој досегла у 19. веку. С аутентичним локалним архитектонским карактеристикама, она је део културе градитељског наслеђа Балкана. У 17. веку у сеоским насељима, најчешће збијеног типа, формиран је одређени облик под утицајем оријенталне архитектуре и локалних градитељских услова. У западној Македонији најчешће су грађене камене куће - тврђаве затвореног типа (Река, Струшки крај). То су највеће куће, с богатим естетским фасадним детаљима. Куће у планинским пределима дебелих су камених зидова са малим прозорима у масивном конструтивном систему. У Македонији је традиционална архитектура негована генерацијама. Постојале су градитељске школе које су на подручју Балканског полуострва најинтензивније радиле у 19. веку. Најпознатији мајстори потичу из реканско-дебарског подручја где је живело македонско племе Мијаци.[13]
Дугогодишња ниска стопа раста државног капитала Северне Македоније и економска неразвијеност знатно су утицали на развој архитектуре у Северној Македонији. То је допринело да она данас нема ниједан облакодер виши од 70 метара. Највиша зграда је МРТ центар у власништву РТВ Македоније. Занимљиво је да су сви високи облакодери у Северној Македонији саграђени у времену њеног јединства са СФР Југославијом.
У изградњи су Куле Џевахир за које се очекују да буду највише зграде у Скопљу.[14]
-
Староградска отоманска архитектура — кућа Робевих у Охриду -
Традиционална кућа у селу Мало Илино -
Поглед на архитектуру Крушева -
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Охридско Езеро Архивирано на сајту Wayback Machine (16. август 2014), makedonskibiser.com, 16. 5. 2015.
- ^ „31. Браћа Манаки фестивал: Свет кроз очи камере“, Политика, Београд, 20. 10. 2010.
- ^ Галичка свадба - пример традиционалне македонске свадбе Архивирано на сајту Wayback Machine (16. октобар 2020), (језик: руски), Приступљено 14. 5. 2015.
- ^ Македонска енциклопедија (књига друга). „МАНУ“, Скопље 2009. година, 1530- (1531). стр.
- ^ Makedonska književnost. Tome Sazdov, Vera Stojčevska-Antić, Dragi Stefanija, Georgij Stalev, Borislav Pavlovski. Školska knjiga. Zagreb, 1988.
- ^ Историчар филма Дејан Косановић наводи другачије податке о месту и години смрти Јанаки Манакија: Битољ, 1960.
- ^ Терзин Стојчић, Маријана (2019). „Семе историје Кирила Ценевског”. Кинотека. 33: 54—57.
- ^ Јужина, Јелена (1996). „Македонската нова драма, или, Вовед во феноменологијата на современата македонска драматургија”. Детска радост. Недостаје или је празан параметар
|url=(помоћ) - ^ Александар Сариевски- Цел живот песна sa portala Makedonska nacija, pristupljeno 3. jula 2010.
- ^ „Табела са гласовима свих земаља током такмичења 2012.“ Званичан сајт Песме Евровизије., Приступљено 2. 10. 2012.
- ^ Friedman, Victor; Palmer, Veselka (1995), „La cuisine macédonien”, Ур.: Aufray, Michel; Perret, Michel, Cuisines d'Orient et d'ailleurs (PDF), Paris: INALCO/Grenoble: Glénant, стр. 76—79, Архивирано из оригинала (PDF) 14. 10. 2017. г., Приступљено 09. 03. 2017
- ^ Македонский национальный костюм (језик: руски), 16. 5. 2015.
- ^ „Makedonska ruralna arhitektura i makedonski narodni vez”. Архивирано из оригинала 19. 04. 2016. г. Приступљено 18. 3. 2017.
- ^ „CEVAHIR SKY CITY”. Архивирано из оригинала 01. 05. 2017. г. Приступљено 18. 3. 2017.
