Држава Дејановића
| Држава Дејановића | |||
|---|---|---|---|
 Српске области крајем 14. века | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | Балкан | ||
| Престоница | Велбужд | ||
| Друштво | |||
| Религија | православље | ||
| Историја | |||
| Историјско доба | средњи век | ||
| — Оснивање | 1371. | ||
| — Укидање | 1395. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Становништво | Срби | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
| Овај чланак је део серије о историји Србије, Бугарске и Републике Македоније | ||||||||
|
||||||||
|
||||||||
Држава Дејановића је била средњовековна српска држава, која је постојала од 1371. до 1395. године у југоисточним српским областима источно од реке Вардара и око горњег и средњег тока реке Струме.[1] Настала је непосредно након Маричке битке (1371) и смрти српског цара Стефана Уроша V (1355-1371), када су цареви најближи рођаци из властеоског рода Дејановића преузели пуну власт у југоисточним областима дотадашњег Српског царства, створивши тиме посебну државну област која је опстала све до турског освајања 1395. године.[2]
Постанак и развој
[уреди | уреди извор]Браћа Дејановићи, деспот Јован Драгаш и господин Константин, били су синови тада већ покојног српског севастократора, а потом и деспота Дејана и његове жене Теодоре Немањић, која је била рођена сестра српског цара Стефана Душана и тетка цара Стефана Уроша. Као најближи сродници владајуће српске династије Немањића, стекли су простране поседе на ширем простору између Вардара и Струме, што им је омогућило да на том подручју након нестанка царске власти (1371) створе посебну државну област, која је обухватала градове Велбужд, Велес, Мелник, Перник, Петрич, Струмица и Штип.
Услед турске најезде, браћа Дејановићи су морали да прихвате вазалске обавезе према султану Мурату I (1359-1389). Након неколико година, деспот Дејан се повукао у манастир, препустивши пуну власт брату Константину. Положај државе Дејановића је временом постајао све тежи, пошто су Турци ширили своју власт напредујући уз долину Вардара, а почетком 1392. године у њихове руке је пало и Скопље,[3] чиме се област Константина Дејановића нашла у турском окружењу и са западне стране. Иако је настојао да испуњава своје вазалске обавезе према турском султану, Константинов положај је постајао све неповољнији. Држава дејановића постојала је све до Константинове погибије у боју на Ровинама у пролеће 1395. године,[4] након чега су читаву његову област освојили Турци.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Рајичић 1954, стр. 227-243.
- ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 231.
- ^ Мишић 2010, стр. 263.
- ^ Острогорски 1969, стр. 510.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126.
- Благојевић, Милош (1998). Србија Немањића и Хиландар. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
- Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат.
- Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Благојевић, Милош (2007). „Закон господина Константина и царице Јевдокије”. Зборник радова Византолошког института. 44: 447—458.
- Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
- Божанић, Снежана (2009). „Спорови око земљишта и међа у области Константина Драгаша”. Споменица Историјског архива Срем. Београд. 8: 117—127.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008) [2001]. Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Ђурић, Иван (1984). Сумрак Византије: Време Јована VIII Палеолога 1392-1448. Београд: Народна књига.
- Мишић, Синиша, ур. (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља: Према писаним изворима. Београд: Завод за уџбенике.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1963). „Господин Константин Драгаш”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 7 (1): 287—294.
- Острогорски, Георгије (1965). Серска област после Душанове смрти. Београд: Научно дело.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Рајичић, Миодраг (1953). „Севастократор Дејан”. Историски гласник. 6 (3-4): 17—28.
- Рајичић, Миодраг (1954). „Основно језгро државе Дејановића: Прилози нашој историској географији”. Историски часопис. 4issue=1952-1953: 227—243.
- Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века (The Lexicon of Serbian Middle Ages). Београд: Knowledge.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ферјанчић, Божидар (1970). „Севастократори и кесари у Српском царству”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 11 (1): 255—269.
- Ферјанчић, Божидар (1960). Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (PDF). Београд: Научно дело.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.