Prijeđi na sadržaj

Winston Churchill

Izvor: Wikipedija
Winston Churchill

Vinston Čerčil (30. 11.1874. - 24. 1.1965.), punog imena Winston Leonard Spencer-Churchill, bio je britanski državnik, najpoznatiji kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva tokom Drugog svetskog rata. Takođe je bio i pisac, vojnik, novinar i političar. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost.

Rani život

[uredi | uredi kod]

Čerčil je rođen u Blenhajm Palasu (Blenheim Palace), blizu Vudstoka (Woodstock) u engleskom okrugu Oksfordširu (Oxfordshire). Njegov otac Randolf (Randolp) Čerčil je bio treći sin sedmog Vojvode Marlboroa te uspešni političar. Vinstonova majka bila je Dženi Džerom Lejdi Randolf Čerčil ćerka američkog milionera Leonarda Džeroma.

Čerčil je najveći deo svog detinjstva proveo u internatima. Majka koju je retko ga je posećivala zbog čega su skoro sva njegova pisma počinjala sa molbom da ga poseti ili da zamoli njegovog oca da mu dopusti da dođe kući. Iako je budno pratio političku karijeru svoga oca nikada nisu bili bliski.

1893. godine je iz trećeg pokušaja uspeo da položi prijemni za Kraljevsku vojnu akademiju u Sandherstu koju je završio kao osmi u klasi. Bio je raspoređen u 4. husarskoj konjičkoj regimenti. 1895. godine pre nego što će njegova regimenta biti poslata u Indiju učestvovao je kao vojni posmatrač na strani španske vojske u borbi protiv pobunjenika na Kubi. Na Kubi je takođe obavljao i poslove izveštača Subotnje Revije. 1898. godine raspoređen je u 21. lansersku regimentu kao ratni izveštač i učestvovao je u bitci kod Omdurmana koja je poznata po tome što se u njoj dogodio poslednji veliki juriš britanske konjice.

Užurbani mladi čovek

[uredi | uredi kod]

S ozbirom na to da je bio sin uspešnog političara, nije bilo iznenađenje kada je mladi Čerčil odlučio da se politički angažuje. Prve političke nastupe imao je 1890. godine kao govornik na skupovima Konzervativaca. Bilo je primetno da je u ranim godinama svoje političke karijere i kasnije sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka često koristio politički slogan svog oca o "Torijevskoj demokratiji". Mnogi su smatrali da je Čerčil na početku svoje političke karijere bio opsednut željom da nastavi političke bitke svog oca od pre petnest godina.

1899. godine bio je jedan od potencijalnih kandidata za predstavnika grada Oldhema. Jedan od dotadašnja dva predstavnika grada u Parlamentu je umro, a drugi je bio lošeg zdravlja zbog čega je zamoljen da da ostavku na tu funkciju kako bi oba predstavnika bila istovremeno izabrana. U veoma zanimljivoj i burnoj predizbornoj kampanji Čerčil je napravio nekoliko grešaka zbog kojih je sa malom razlikom izgubio od svog protivkandidata ali to nije ostavilo trajnije posledice na njegovu političku karijeru.

Posle neuspeha na izborima Čerčil je postao ratni dopisnik u Drugom burskom ratu između Britanaca i Holandskih doseljenika u Južnoj Africi koji su se nazivali Afrikanerima. Bio je zarobljen od strane Bura ali je uspeo da pobegne i da pređe granicu sa Mozambikom. Brzo se vratio u Južnu Afriku gde se pridružio Južno afričkoj konjičkoj regimenti sa kojom je učestvovao u nekoliko brutalnih i krvavih bitaka. Zbog hrabrosti koju je pokazao u ovim bitkama bio je predložen za odlikovanje Viktorijin krst ali je Horacio Kičiner stavio veto na ovaj predlog.

Čerčil se kasnije vratio u Oldhem i iskoristio stečeni publicitet da se kandiduje za mesto u parlamentu i bude izabran na opštim izborima 1900. godine. To je bio uspešan početak njegove političke karijere duge šezdeset dve godine kao predstavnika u Donjem domu parlamenta od 1900. do 1922. godine i od 1924. do 1964. godine. Bio je politički aktivan čak i u kratkom periodu u kojem nije bio poslanik u Donjem domu. Iako je na početku svoje političke karijere bio član Konzervativne stranke 1904. je zbog svog protivljenja zaštitnom oporezivanju morao da pređe u Liberalnu stranku.

Ministarski kabinet

[uredi | uredi kod]

Na opštim izborima 1906. godine Čerčil je osvojio mesto u Mančesteru. U Liberalnoj vladi Henrija Kempbela-Banermana bio je na funkciji Državnog podsekretara za kolonije. Čerčil je uskoro postao najznačajniji član vlade izvan Kabineta zbog čega javnost nije bila iznenađena kada ga je novi premijer Herbert Henri Asket 1908. godine uveo u Kabinet kao predsednika Odbora za trgovinu. Po tadašnjem zakonu novopostavljeni ministar u Kabinetu je morao da prođe reizbor. Čerčil je izgubio svoje mesto u Mančesteru od konzervativca Vilijema Džojnsona-Hiksa ali je uskoro osvojio mesto na izborima u Dandiju (Dundee). Kao predsednik Odbora za trgovinu forsirao je radikalne socijalne reforme u koordinaciji sa tadašnjim ministrom finansija Dejvidom Lojd Džordžom.

1910. godine Čerčil je bio postavljen za Državnog sekretara za unutrašnje poslove i njegova uloga na ovoj poziciji bila je donekle kontraverzna. Čuvena fotografija iz tog vremena pokazuje nestrpljivog Čerčila koji je lično predvodio opsadu u ulici Sidni januara 1911. godine kako viri iza ugla ne bi li video vatreni okršaj između pripadnika Škotske garde i opkoljenih anarhista. Njegova uloga u opsadi izazvala je negative reakcije. Artur Balfor je postavio pitanje: "On (Čerčil) i fotograf su oboje rizikovali neprocenjive živote. Jasno mi je šta je fotograf tražio tamo ali mi nije jasno prisustvo visokopoštovanog gospodina?

1911. godine Čerčil je postavljen na položaj Prvog Lorda Admiraliteta na kojem će dočekati početak Prvog svetskog rata. Sa ovog položaja podsticao je vojne reforme koje su obuhvatale razvoj mornaričkog vazduhoplovstva, tenkova i prelazak sa uglja kao osnovnog pogonskog goriva na naftu. Kao Prvi Lord Admiraliteta bio je idejni tvorac i zagovornik katastrofalnog iskrcavanja snaga Antante kod Galipolja na Dardanelima u Prvom svetskom ratu zbog čega je u javnosti dobio nadimak "galipoljski mesar". Kada je Asket formirao koalicionu vladu sastavljenu od predstavnika svih političkih stranaka konzervativci su svoj ulazak u vladu uslovili Čerčilovom smenom sa trenutnog položaja. Sledećih nekoliko meseci Čerčil je bio ministar bez portfelja da bi zatim dao ostavku smatrajući da su njegov potencijal i energija protraćeni na ovakvom položaju. Ponovo je pristupio armiji, iako je zadržao poslaničko mesto i služio je nekoliko meseci na Zapadnom frontu. Tokom ovog perioda njegov podčinjeni bio je mladi Arčibald Sinkler koji će kasnije postati vođa Liberalne partije.

Ponovni uspon

[uredi | uredi kod]

U decembru 1916. godine Asket je izgubio poverenje i zamenio ga je Lojd Džordž. Ipak političke prilike bile su isuviše varljive da bi rizikovao da na sebe navuče bes konzervativaca time što bi dozvolio Čerčilu povratak u vladu. Ipak, jula 1917. godine Čerčil je imenovan za Ministra municije. Po završetku rata Čerčil je bio na položaju Državnog sekretara rata i Državnog sekretara za vazduhoplovstvo (1919-1921). O mogućoj upotrebi bojnih otrova pri gušenju pobuna na teritorijama bivšeg Otomanskog carstva pod britanskim mandatom Čerčil je napisao:

Nije mi jasna halabuka koja se diže oko pitanja upotrebe plina. Mi smo definitivno na Mirovnoj konferenciji postigli saglasnost o daljoj primeni bojnih otrova kao metoda ratovanja. It is sheer affectation to lacerate a man with the poisonous fragment of a bursting shell and to boggle at making his eyes water by means od lachrymatory gas. Ja se snažno zalažem za primenu bojnih otrova protiv divljačkih plemena. Moralni efekat bi bio izuzetan, a broj ljudskih žrtava bi bio sveden na minimum. Nema potrebe za korišćenjem najsmrtonosnijih bojnih otrova: mogu se koristiti i bojni otrovi koji izazivaju iritaciju i mučninu i koji bi širili teror među stanovništvom a čije dejstvo ne bi izazvalo trajnije posledice po zdravlje ljudi koji su došli u neposredan kontakt sa otrovom.

U ovom periodu (1919-1921) svestrano se zalagao za smanjenje vojnog budžeta. Ipak, njegova glavna preokupacija kao Ministra rata bila je saveznička intervencija u Ruskom građanskom ratu. Čerčil je zagovarao stranu intervenciju tvrdeći da boljševizam treba "zadaviti u kolevci". U tom cilju Čerčil je uspeo da od razjedinjenog Kabineta dobije saglasnost za intenziviranje i produženje britanskog angažovanja u ovom sukobu i to protivno stavovima svih važijih parlamentarnih grupa i uprkos velikom protivljenju engleske radničke klase. 1920. godine posle povlačenja i poslednjeg engleskog vojnika iz Rusije Čerčil je izdejstvovao slanje naoružanja Poljskoj koja je izvršila invaziju na Ukrajinu. 1921. godine imenovan je za Državnog sekretara za kolonije i bio je jedan od potpisnika Anglo-irskog sporazuma 1921. godine kojim je uspostavljena nezavisna država Irska.

Između dva rata

[uredi | uredi kod]

U oktobru 1922. godine Čerčil je operisao slepo crevo. Po izlasku iz bolnice saznao je da je vlada pala i da predstoje opšti izbori. Liberalna partija bila je oslabljena unutrašnjim podelama zbog čega je Čerčilova predizborna kampanja prošla jako loše. Izgubio je mesto u Dandiju žaleći se da je istovremeno izgubio i ministarsku poziciju i poslaničko mesto i slepo crevo. 1923. godine ponovo se kandidovao kao predstavnik Liberalne stranke za mesto u Lesteru i izgubio. U narednih godinu dana njegovi politički stavovi približili su se stavovima Konzervativne stranke iako je sebe nazivao anti-socijalistom i konstitucionistom. Dve godine kasnije na opštim izborima 1924. godine izabran je da predstavlja Eping kao konstitucionista i to uz svestranu podršku Konzervativaca. Sledeće godine je i formalno pristupio članstvu Konzervativne stranke uz primedbu da "Svako može da promeni političku stranku ali da je potrebna genijalnost da se to učini više puta".

1924. godine je postavljen za ministra finansija u vladi Stenlija Boldvina u kojoj je bio zadužen za katastrofalni povratak Ujedinjenog kraljevstva na Zlatni standard što je izazvalo deflaciju, nezaposlenost i prouzrokovalo štrajk rudara koji je 1926. godine prerastao u Generalni štrajk. Odluke koje su prouzrokovale ovakve posledice inspirisale su poznatog engleskog ekonomistu Džona Majnarda Kejnza da napiše delo Ekonomske posledice gospodina Čerčila u kojem je izneo argumente koji su ukazivali na to da će povratak na zlatni standard izazvati svetsku depresiju. Čerčil je kasnije priznao da je ovo bila najgora odluka koju je doneo u svojoj političkog karijeri. Ipak, mora se imati u vidu da Čerčil nije bio ekonomista i da se u obavljanju funkcije ministra finansija u velikoj meri oslanjao na savete Guvernera engleske banke Montagi Normana (za koga je Kejnz rekao: "Uvek šarmantan i uvek u krivu".)

Tokom Generalnog štrajka 1926. godine zabeleženo je da je Čerčil predložio da se protiv rudara štrajkača upotrebe mitraljezi. Čerčil koji je istovremeno bio i urednik vladinog lista Britanska gazeta je u jednoj raspravi izneo sledeći stav "ili će država slomiti Generalni štrajk, ili će Generalni štrajk slomiti državu". U svojim izjavama otišao je toliko daleko da je čak zabeleženo da je rekao da je Fašizam koji je sprovodio Benito Musolini u Italiji učinio uslugu svetu pokazavši mu kako treba da se bori protiv subverzivnih snaga smatrajući da vladajući režim treba da predstavlja branu o koju će se razbiti talas Komunističke revolucije.

Konzervativna vlada je poražena na opštim izborima 1929. godine. Tokom sledeće dve godine Čerčil se razišao sa rukovodstvom Konzervativne stranke po pitanjima zaštitnog oporezivanja i Indijskog Houm rula. Kada je Ramzi Mekdonald formirao Nacionalnu vladu 1931. godine Čerčil nije pozvan da u njoj učestvuje. U tom trenutku našao se na najnižoj tački u svojoj dotadašnjoj političkoj karijeri. U ovom periodu uglavnom se bavio pisanjem i javnim istupima u kojima se žestoko protivio ideji o nezavisnosti Indije.

Ubrzo zatim njegovu pažnju privukao je brzi uspon na vlast Adolfa Hitlera u Nemačkoj praćen ponovnim naoružavanjem Nemačke. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka bio je jedan od retkih političara koji je bio svestan opasnosti koju Hitler predstavlja zbog čega je insistirao na jačanju Britanske odbrambene moći i sprovođenju agresivnije spoljne politike. Bio je jedan od najžešćih kritičara pomirljivog stava koji je Nevil Čemberlen zauzeo u odnosu na Adolfa Hitlera. U isto vreme pružio je svestranu podršku Kralju Edvardu 8 tokom abdikacione krize što je izazvalo špekulacije u javnosti da mu je zauzvrat ponućeno da bude Premijer ukoliko bi Kralj odbio da prihvati Boldvinov savet što bi dovelo do raspuštanja vlade. Ipak, do toga nije došlo i Čerčil se našao u političkom zapećku.

Čerčil kao ratni premijer

[uredi | uredi kod]

Po izbijanju Drugog svetskog rata Čerčil je postavljen za Prvog lorda Admiraliteta. Na ovoj poziciji bio je jedan od najangažovanijih britanskih ministara tokom tzv. "Dosadnog rata" u kojem su se zaraćene strane uglavnom sukobljavale na moru. Kao Prvi lord Admiraliteta organizovao je napad na nemačke snage u Norveškoj.

Čerčil je uprkos proglašenoj neutralnosti Norveške zagovarao preventivnu okupaciju norveške luke Narvik koja je bila ključna za transport gvozdene rude iskopane u rudnicima Kirune u Švedskoj. Oklevanje vlade Nevila Čemberlena da donese odluku o iskrcavanju britanskih trupa u Narviku zbog straha od američke reakcije s obzirom na Norvešku neutralnost omogućila je Nemačkoj da pripremi i izvede vojnu operaciju u kojoj je okupirala Dansku i Norvešku. Britanske snage su se ipak iskrcale kod Narvika i potisnule nemačke snage iz grada. Međutim, kako je Francuska bila pred porazom, a pripreme za evakuaciju Britanskog ekspedicionog korpusa u toku ove trupe su povučene iz Norveške kako bi bile angažovane na odbrani britanskih ostrva i kako bi podržale ratne napore u Francuskoj.

Uprkos neuspehu operacija u Norveškoj nakon Čemberlenove ostavke 1940. godine Čerčil je izabran za premijera i formirao je vladu sastavljenu od predstavnika svih političkih stranaka. Kao odgovor na sveopštu kritiku na račun vlade koja se odnosila na nepostojanje konkretne ministarske funkcije koja bi se bavila isključivo vođenjem rata Čerčil je uspostavio i odmah zauzeo dodatnu funkciju Ministra rata. Odmah nakon toga postavio je svog dobrog prijatelja i poverenika, industrijalca i novinara Lorda Biverbruka na funkciju sa koje je rukovodio celokupnom vazduhoplovnom industrijom. Upravo Biverbrukova zapanjujuća poslovna sposobnost omogućila je Britaniji da za kratko vreme značajno ubrza i poveća proizvodnju postojećih i konstruisanje novih tipova aviona što je imalo značajnog uticaja na dalji tok rata.

Čerčilovi govori inspirisali su poraženu javnost Ujedinjenog kraljevstva na nastavak borbe. Prvi govor koji je Čerčil održao kao premijer je ostao zapamćen kao jedan od njegovih najboljih govora u kojem se engleskom narodu obratio sa rečima: "Mogu vam ponuditi samo krv, znoj i suze". Ubrzo zatim održao je još dva poznata govora neposredno pred početak Bitke za Britaniju. Prvi govor sadržao je ove besmrtne reči: "Branićemo naše ostrvo, bez obzira na cenu, borićemo se na plažama, borićemo se na desantnim zonama, borićemo se na poljima i na ulicama, borićemo se u brdima; nikada se nećemo predati." Drugi govor je takođe sadržao njegove poznate reči: "Zato prionimo na naše obaveze, učinimo krajnji napor kako bi ukoliko Britanska Imperija i Komonvelt potraju hiljadu godina ljudi bez razmišljanja govorili 'To je bio njihov najslavniji čas.'" Na vrhuncu Bitke za Britaniju njegovo odlično poznavanje odbrambenih napora Britanskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva bilo je ovekovečeno u jednoj čuvenoj rečenici: "Nikada u istoriji ljudskog ratovanja nije se dogodilo da veliki broj pojedinaca duguje toliko mnogo tako malom broju ljudi" pri tom misleći na engleske pilote od čije pobede u Bitci za Britaniju je zavisila sudbina Engleske.

U Jalti 1945

Njegovi odlični odnosi sa Frenklinom D. Ruzveltom obezbedili su Ujedinjenom kraljevstvu isporuke značajne količine ratnog materijala koji je transportovan brodskim konvojima preko Severno-atlantskog okeana. Upravo iz tih razloga Čerčil je osetio veliko olakšanje kada je Ruzvelt po treći put izabran sa američkog predsednika. Odmah po reizboru Ruzvelt je inicirao uspostavljanje specijalnih ekonomskih odnosa sa Ujedinjenim kraljevstvom koji su omogućili da se Engleskoj obezbedi potreban ratni materijal bez nadoknade kao i transportni brodovi i to bez plaćanja poreza. Jednostavno rečeno Ruzvelt je ubedio američki Kongres da se cena koju Engleska plaća sastoji u odbrani Amerike i njenih interesa; i tako je nastao Lend-liz. Čerčil je imao 12 sastanaka na najvišem nivou sa Ruzveltom koji su rezultirali donošenjem Atlantske povelje, prve evropske strategije, Deklaracije Ujedinjenih nacija kao i drugih ratnih i političkih odluka. Čerčil je takođe inicirao i stvaranje Ureda za specijalne operacije (Special Operations Executive - SOE) pod rukovodstvom ministra ratne industrije Hjua Daltona koji je sa zapaženim uspehom organizovao partizanski otpor i subverzivne akcije na okupiranim teritorijama u Evropi; kao i Komandose koji će kasnije postati šablon za formiranje specijalnih snaga u armijama širom sveta. Rusi su Čerčilu zbog njegove upornosti i tvrdoglavosti dali nadimak "Britanski buldog".

Uprkos uspešnom vođenju rata neki Čerčilovi postupci izazvali su kontraverzu. Čerčil je u velikoj meri bio indiferentan, a možda i saglasan sa izazivanjem Velike Bengalske gladi 1943. godine zbog koje je umrlo 2,5 miliona Bengalaca. Nakon uspešnog osvajanja Britanske Burme japanske snage zapretile su Britanskoj Indiji. Smatra se da je odsustvo britanske pomoći izgladnelima u Bengalu bilo deo smišljene politike "spaljene zemlje" kako bi se u slučaju uspešne japanske invazije ovaj problem natovario neprijatelju na vrat. Čerčil je takođe podržao i bombardovanje Drezdena neposredno pred kraj rata uprkos tome što je grad imao mali vojni značaj ali je zato bio pretvoren u veliko prihvatilište za nemačke izbeglice sa istoka koje su se povlačile pred napredovanjem Crvene armije.

Čerčil je bio jedan od glavnih učesnika pregovora koji će ponovo iscrtati posleratne granice u Evropi i Aziji. Pregovori na tu temu započeti su početkom 1943. godine. Predlozi sporazuma o Evropskim granicama bili su ozvaničeni od strane Harija S. Trumana, Čerčila i Staljina na konferenciji u Posdamu.

Deo sporazuma koji se odnosio na granice Poljske kao i na njenu granicu sa Rusijom i Nemačkom smatrao se izdajničkim zato što je bio zaključen protivno stavovima zvanične Poljske vlade u egzilu. Čerčil je smatrao da je jedini način da se otkloni tenzija između ove dve nacije da se izvrši razmena stanovništva u pograničnim krajevima. Transfer stanovništva je na kraju sproveden na način koji je za posledicu imao patnju i smrt velikog broja ljudi. Čerčil je bio veliki protivnik aneksije Poljske od strane SSSR-a. U svojim delima žestoko se usprotivio aneksiji ali nije bio u mogućnosti da je spreči.

Posle Drugog svetskog rata

[uredi | uredi kod]

Iako je značaj uloge Vinstona Čerčila u Drugom svetskom ratu bio neosporan uspeo je da stvori mnoge neprijatelje u svojoj domovini. Javno se usprotivio brojnim popularnim idejama kao što je obezbeđenje zdravstvenog osiguranja i boljeg školovanja za najveći deo populacije što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu, a naročito u onim slojevima koji su aktivno učestvovali u Drugom svetskom ratu. Na prvim posleratnim izborima Čerčil je pretrpeo težak poraz od kandidata Laburističke partije Klementa Atlija. Neki istoričari smatraju da je stav britanskog naroda bio da političar koji tako dobro vodi državu u ratu neće moći da je isto tako dobro vodi i u miru. Drugi pak tvrde da su poražavajući rezultati na izborima posledica ne negativnog stava prema Čerčilovoj ličnosti već loših rezultata vladavine Konzervativne partije ostvarenih tridesetih godina za vreme Boldvina i Čemberlena.

Čerčil je bio jedan od prvih zastupnika pan-evropejstva koje je vremenom dovelo do formiranja Evropskog jedinstvenog tržišta i kasnije Evropske Unije (zbog čega je jedna od tri glavne zgrade Evropskog Parlamenta nazvana po njegovom imenu). Čerčil je takođe bio zaslužan i za imenovanje Francuske za stalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Na početku hladnog rata prvi je upotrebio izraz "gvozdena zavesa" koji je prvobitno skovao Jozef Gebels. Ovaj izraz ušao je u široku upotrebu 1946. godine nakon govora u Vestminster koledžu u Misouriju kada je Čerčil, koji je inače bio gost Harija S. Trumana izjavio: "Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranskom moru spustila se gvozdena zavesa na kontinent. Iza ove linije se nalaze sve prestonice drevnih država Centralne i Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i njihovo stanovništvo su deo teritorije koju sada moramo zvati Sovjetskom interesnom sferom".

Drugi mandat

[uredi | uredi kod]
kip u Londonu

U posleratnim godinama Čerčil je bio neumorni vođa konzervativne opozicije. Posle poraza laburista na opštim izborima 1951. godine ponovo je postao premijer. Bila je to treća vlada koju je formirao i u kojoj će ostati sve do svoje ostavke 1955. godine. Tokom ovog perioda obnovio je specijalne odnose između Britanije i SAD i aktivno je učestvovao u formiranju posleratnog poretka.

Njegova unutrašnja politika međutim ostala je u senci čitave serija spoljno-političkih kriza koje su delimično bile posledica stalnog opadalja Britanske vojske i imperijalnog prestiža i moći. Kako je bio jedan od najjačih zastupnika Britanije kao internacionalne sile Čerčil je često u ovakvim situacijama primenjivao direktnu akciju.

Priznanja

[uredi | uredi kod]

Odmah posle Drugog svetskog rata i poraza na izborima Čerčilu je ponuđeno mesto u Gornjem domu i titula prvog Vojvode od Londona. Nadajući se da njegova politička karijera još uvek nije gotova Čerčil je odbio ponuđenu čast.

1953. godine dobio je dva važna priznanja: proglašen je za Viteza podvezice (postavši Ser Vinston Čerčil) i dobio je Nobelovu nagradu za književnost "za umešnost u iznošenju istorijskih i bibliografskih opisa kao i za briljantno govorničko umeće koje je koristio u odbrani uzvišenih ljudskih vrednosti". U junu iste godine Čerčil je doživeo moždani udar zbog čega mu je desna strana tela ostala paralizovana. Zbog lošeg zdravstvenog stanja povukao se sa političke scene 5. aprila 1955. godine ali je zadržao položaj kancelara Univerziteta u Bristolu.

1956. godine dobio je "Karlspreis" (Šarlemanj nagradu) nagradu koju mu je dodelio nemački grad Ahen kao osobi koja je najviše doprinela evropskoj ideji i evropskom miru.

Nekoliko sledećih godina revidirao je i konačno objavio "Istoriju naroda engleskog govornog područja" u četiri toma. 1959. godine Čerčil je dobio titulu "Father of the House" - Otac doma postavši poslanik sa najdužim neprekidnim mandatom još od 1924. godine. Na ovoj funkciji ostao je sve do svog povlačenja iz Donjeg doma 1964. godine kada je titula "Oca doma" preneta na Reba Batlera.

Poslednji dani

[uredi | uredi kod]

Svestan svog lošeg fizičkog i mentalnog stanja Čerčil se povukao sa mesta premijera 1955. godine. Na mestu premijera zamenio ga je Entoni Idn. Penzionerske dane provodio je u Čartvelu i na jugu Francuske.

1963. na osnovu kongresnog akta predsednik SAD Džon F. Kenedi proglasio je Čerčila za prvog počasnog građanina SAD. Čerčil je bio suviše bolestan da bi prisustvovao ceremoniji u Beloj kući zbog čega su njegov sin i unuk primili nagradu umesto njega.

15. januara 1965. godine Čerčil je doživeo još jedan moždani udar koji je ostavio teške posledice. Umro je devet dana kasnije 24. januara 1965. godine tačno 70 godina od dana smrti njegovog oca. Njegov pogreb bio je najveće okupljanje državnih predstavnika iz preko 100 zemalja, predsednika država i članova kraljevskih porodica.

Po njegovoj želji sahranjen je na porodičnoj parceli u dvorištu crkve Sveti Martin u Bledonu blizu Vudstoka nedaleko od mesta njegovog rođenja u Blenhejmu.

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Churchill, Winston. The World Crisis. Six vols. (1923–31); one-vol. ed. (2005). On the First World War.
  • Churchill, Winston. The Second World War. Six vols. (1948–53)
  • [Coombs, David, ed., with Minnie Churchill. Sir Winston Churchill: His Life through His Paintings. Fwd. by Mary Soames. Pegasus, 2003. ISBN 0-7624-2731-0. Other editions entitled Sir Winston Churchill's Life and His Paintings and Sir Winston Churchill: His Life and His Paintings. Includes illustrations of approx. 500–534 paintings by Churchill.
  • Edwards, Ron. Eastcote: From Village to Suburb (1987). Uxbridge: London Borough of Hillingdon. ISBN 0-907869-09-2.
  • Gilbert, Martin. In Search of Churchill: A Historian's Journey (1994). Memoir about editing the following multi-volume work.
  • Gilbert, Martin, ed. Winston S. Churchill. An eight-volume biography begun by Randolph Churchill, supported by 15 companion vols. of official and unofficial documents relating to Churchill. 1966–
    • I. Youth, 1874–1900 (2 vols., 1966);
    • II. Young Statesman, 1901–1914 (3 vols., 1967);

| width="50%" align="left" valign="top" |

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]