„Osmanska pomorska kartografija i Sveta Gora (XVI–XVIII vek) [Ottoman Maritime Cartography and Mount Athos (16th-18th C.)]“

101 Александар Фотић ОСМАНСКА ПОМОРСКА КАРТОГРАФИЈА И СВЕТА ГОРА (XVI–XVIII ВЕК) О сманско царство, у поређењу са осталим савременим државама, никада није било врхунска поморска сила, без обзира на то што је током већег дела XVI века неприкосновено господарило источним и средишњим Медитераном. У старијој историографији преовладавало је мишљење да Османско царство и није било заинтересовано за развој морнарице и да, задовољно копненим освајањима, није довољно разумело стратешку потребу за контролисањем поморских путева. Такав приступ донекле се оправдавао и непостојањем поморске традиције. Ипак, током последњих деценија у науци су направљени крупни кораци који су уклонили такве предрасуде, понудивши нове оквире за разумевање Османског царства као поморске силе. Показано је да Царство није било везано конфесионалним, етничким или друштвеним ограничењима, да је постојала општа, заједничка „култу ра мора“ на Медитерану, у којој су Османлије сасвим активно учествовале. С друге стране, утврђено је да је развој поморских снага несумњиво пратио развој копнене војне силе. Успех копнених похода био би немогућ без подршке морнарице, пре свега у транспорту и снабдевању. И то не само на мору. Нове анализе освајања и држања јужне и средње Угарске, глибовите и мочварне, али зато добро покривене речном пловном мрежом, указале су, прилично неочекивано, на изузетно ва жну улогу османске речне флотиле. Очигледно, развој морнарице био је услов без којег се не би могло замислити учвршћивање државе и њена постојаност с обзиром на геополитички простор који је она заузимала. Ширење Царства неминовно је захтевало обезбеђивање поморског саобраћаја бар на Леванту и Егеју. 102 Медитеран је био простор сусрета и активне размене не само робе него и информација свих врста, првенствено оних у вези с напретком војне технологије, али и оних из многих других научних области. Дело Пири-реиса, знаменитог османског картографа прве половине XVI века, и несумњиво једног од најбољих османских познавалаца целог Медитерана, понајбоље сведочи о протоку знања из области картографије и пловидбе Медитераном и океанима, о веома брзом кружењу вести о открићима нових светова, укљу чујући и оне непроверене, па и легенде. Пири-реис је у светској картографији упамћен по два изванредна, јединствена и оригинална остварења: мапи света и Књизи о мору (Kitâb-i Bahriye). Прву верзију мапе света израдио је 1513, а дру гу, допу њену, 1528/1529. године. Књигу о мору завршио је 1521, а другу, допуњену и преу ређену верзију поклонио је султану 1525/1526. године. Рођен је у Галипољу, малом приобалном граду на Мраморном мору, негде око 1470. године. О мору и навигацији учио је уз свог ујака, познатог гусара, а од 1494. и званичног османског поморског заповедника, Кемал-реиса. Искуство је стицао учествујући у свим Кемал-реисовим поду хватима на западном Средоземљу. Пребацивали су муслимане из Гранаде на обале Африке, гусарили око Сардиније, Корзике, Балеара, Сицилије и туниске обале. Знање грчког, италијанског, шпанског и делимично португалског језика омогућавало му је да се служи европским поморским картама и атласима с којима је могао да се сусретне на заробљеним бродовима и у северноафричким лукама. Прво звање у морнарици добио је током османско-венецијанског рата вођеног 1499–1502. године. Нешто доцније, после 1510, када је Кемал-реис погинуо, Пири се повукао у Галипољ и посветио изради карата и писању књиге. Нова задужења добио је приликом похода султана Селима I на Мамелучки султанат. Учествовао је у освајању Александрије 103 и продору Нилом до Каира 1417. године. Управо те године султану је поднео своју прву мапу. После освајања Родоса, где се и он истакао, негде крајем 1522. године, показао је великом везиру Ибра хим-паши рукопис своје Књиге о мору. Он је одмах разумео значај рукописа па је подстакао Пири-реиса да уз његову финансијску помоћ књигу допуни и улепша, како би била достојна поклона султану Сулејману Величанственом. Друга половина његовог живота потпуно нам је непозната. Ако је у питању иста личност, Пири-реис је 1547. наименован за капудана Индијског океана са задатком да Порту галцима брани улаз у Црвено море и Персијски залив. Тај Пири-реис задављен је по казни 1554. године због неуспешног напада на португалски Хормуз. Света Гора је приказана у два поглавља његовог проширеног и коначног рукописа Књиге о мору. Пири-реис јој прилази са источне стране, тако да текст о њој започиње већ у поглављу посвећеном острву Тасосу: [стр. 55а] „Затим, од помену те Серске лу ке [ушће Струме] до Јечмене луке [Arpa līmāni, данашњи Јерисос], према југоистоку, раздаљина је тридесет пет миља. Поменута Јечмена лука јесте увала у Серском заливу у правцу Свете Горе [Ayānōrōz]. У дане када дува југо та увала је подесно сидриште за бродове укотвљене у њој. Када се у поменуту луку стиже с мора, гранична ознака су два сићушна острва на крају рта [данас рт Арапин]. Прво се крене право ка острвцима, па се у њу улази тако да наведена острвца остају с леве стране. Острвца остају иза рта, у мору. Југоисточно од тих острваца налази се један велики манастир. Поменути манастир називају Ватопедом [Vātōpit]. Испред њега је плитко сидриште, али ако ветар задува с мора, тамо се бродови не сидре. Отворено је. Опет, источно од њега [манастира], према југоистоку, постоји још један манастир. Поменути манастир називају Ивироном 104 [Ayōrōz/İverōn]. И у близини наведене Јечмене луке налази се такође један велики манастир. Тај манастир називају Хиландаром [Fīlāndār]. То је место с пуно винограда, башта и текуће воде. Поздрав.“ [стр. 55б: карта]. После карте на којој се виде Тасос и цело приобаље закључно с Лонгосом Пири-реис отвара поглавље о Атосу: [стр. 56а] „У овом поглављу описују се манастири познати под именом Света Гора [Ayānōrōz]. Поменуто место у ствари је један дугачак рт. Дужина тог рта је осамдесет миља. Између румелијске обале и поменутог рта налази се један суви канал [богаз]. Тај канал је ниско суво подручје дужине једне миље, на чија се оба краја налази море. Поменути рт је брдовито место. На крају тих планина, на страни мора, налази се толико висока планина да се види са острва Икарија [Kerye]. Између њих [рта и острва] раздаљина је две стотине осамдесет миља. Пошто је поменута планина толико висока, на њој увек има снега. Око ње се налазе манастири у којима бораве монаси. У ранијим временима било је три стотине шездесет шест манастира, али сада их је шездесет. Од тих манастира деветнаест се налази на обали мора. Остали су у планини. У поменутим манастирима никада нема никога од женског рода. То је место где се налазе сами мушкарци. На свој лажан и погрешан начин увек се повлаче у испосништво. Такође, они не дојављују турским разбојницима [Türk haramisine!] о ђаурским разбојницима, нити дојављују ђаурским разбојницима о турским бродовима. [стр. 56б] Не оклевају да дају намирнице било коме од њих. Из стра ха су притворни. 105 Један од тих манастира називају Лавром [Alāvirī]. Поменути манастир налази се на источној страни наведене планине, на узвишеном месту, на надморској висини од две миље. Личи на неку тврђаву. Са свих страна окружен је текућом водом и вртовима поморанџи и лимуна. И трешања има веома много. Те трешње чак сваке године суше. Из године у годину служе им као намирнице. Тако се хране. У поменутом манастиру има до четири стотине мона ха. Сваки од њих, према њиховим правилима, повлачи се у испосништво у посебну ћелију. Ти наведени монаси свој хлеб и тесто праве помоћу волова. На пример, имају у мермеру издубљено округло корито. У средину тог корита поставили су једну широку даску. Та даска окреће се око осовине у правцу своје оштрије ивице [sic!]. То су направили према моделу млина за жир. Како во кружи, окреће се и даска. Док се даска окреће, монаси једним дрветом непрекидно гу рају тесто испод те даске. Пошто се тесто промеша, ваде га из корита. Затим га ударају шакама. Тако из једног пута умесе и испеку до хиљаду осам стотина хлепчића. [стр. 57а] Затим, испред поменутог манастира Лавре налази се стеновита обала. Међу тим стенама постоји мала природна лука. Поменута мала лука може да прими тек један чамац [kayık]. Пошто су уста те луке отворена према североисточном ветру, у време североисточног ветра брод укотвљен у луци бива оштећен. То се и нама једанпут догодило. Док смо боравили у тој малој луци у једном чамцу, са истока удари олуја и сигурно би уништила поменути чамац да нису дошли монаси из тог манастира. Поменути чамац су тако чврсто везали унакрст са све четири стране да се никако није могао померити ни на једну страну. Најзад смо се спасли од олује и кренули на наш пут. После тога, када се изађе из поменуте луке и крене обалом наведене Свете Горе на запад, наилази се 106 на малу увалу окренуту према истоку. У тој ували може да се усидри само један брод. Али мора да се веже конопцем са обе стране, јер је место уско. Затим, ако неко из поменуте увале у правцу северозапада крене обалом дубље у залив, према његовом крају, наилази на једно мало острво које називају Кокошјим острвом [Tavuk аdası, данас Амуљани]. На том острву монаси су некада држали кокошке. [стр. 57б] Поред тога, на њему постоји и природна солана. Такође, ту расту лале чије су латице по лепоти без премца. Али светогорски монаси поменуто острвце називају Магарећим острвом...“ После Магарећег острва, Пири-реис прелази на описивање Лонгоса, Касандре и каламаријске обале. Опис Свете Горе састављен је сасвим у складу с тада уобичајеним присту пом медитеранских картографа. Поморцу се у тексту пружају додатне информације које могу да му олакшају пловидбу. Уз очекивану дефиницију Свете Горе као полуострва на којем обитавају искљу чиво му шкарци додато је још неколико занимљивих дета ља из свакодневног живота, па и једна морална карактеристика, што сведочи о поку шају Светогораца да остану ван свих обавештајних игара које би могле да им донесу са мо неприлике. Посебно питање јесте анализа разда љина датих у миљама (mil). Већ на први поглед види се да аутор или није сасвим прецизан, или његова миља није јединствена. Не може се закљу чити да ли је користио различите миље за копно и за море.1 1 Дужина Светогорског полуострва износи око 60 км. Према Пири-реису она износи 80 миља, из чега се може извести да је његова копнена миља око 0,7 км, што не одговара ниједној јединици миље која је коришћена у XV и XVI веку. С друге стране, Превлака је широка око 1,8 км (1,1 миља, ако се узме данашња географска миља од 1,61 км), тачно онако како је Пири-реис написао. Висина Атоса је 2033 м, знатно мање од Пири-реисове 2 миље. Раздаљина од Атоса до Икарије износи око 180 данашњих наутичких миља (1 н. м. = 1.852 м), 107 Аутори појединих преписа нису сматра ли грехом то што су својом руком уцртавали чак и крстове приказу јући светогорске манастире. Нити их је то лично оптерећивало, нити су сматрали да би невернички верски симболи могли бити схва ћени као шеријатска препрека приликом ку повине рукописа. Да бисмо разумели Књигу о мору, сврху карата и текстова, као и њихов међусобни однос, неопходно је рећи неколико речи о развоју поморске картографије на Медитерану. Књига о мору јесте оригинално дело у оној мери у којој спаја најбоље традиције целокупне медитеранске картографије. Иако је Пири-реис кренуо у израду књиге и мапа подстакнут искуствима већ увелико распрострањених изоларија, он се није зауставио на томе. Тај жанр унапредио је искуствима портоланске карте и портоланских текстова. Истовремено, на основу сопственог искуства, унео је више прецизности у поједине мапе, а многе текстове исправио је и допунио. Изолариј је својеврстан атлас у којем текстуални део има необично ва жну улогу. Комбинација мапе и текста пружа поморцу дета љан опис острва, често укљу чу јући и историјске податке. Нау тичка вредност изоларија свесно остаје у дру гом плану. За разлику од портолана, у изоларијима нема компасних линија. С дру ге стране, острва су приказана знатно увеличана, с неу поредиво више дета ља. Сваку мапу увек прати врло једноставна ру жа ветрова. Овај жанр свој настанак ду гу је фирентинском свештенику Кристофору Буонделмонтију. Он је своја ду гогодишња искуства из пловидбе по Егеју или 335 км, што се прилично разликује од Пири-реисовог податка о 280 миља. То није прецизно чак и да је користио каталанску миљу, најзаступљенију у портоланима XV и XVI века, која износи 1.479 м (укупно 415 км). Да је користио арапску миљу, чија је дужина према Ал-Идрисију 1,97 км, раздаљина би била још већа. Одговор на ова питања не може се извући ни из анализе целокупног текста Књиге о мору (усмено саопштење доц. др Димитриса Луписа). 108 1420. године са жео у делу Књига о острвима Архипелага (Liber insularum Archipelagi). Буонделмонтијев изолариј убрзо је постао веома популаран, па је бескру пулозно преписиван и препра вљан током XV и XVI века. Један од нају тицајнијих развијенијих изоларија јесте онај Бартоломеа да ли Сонетија, великим делом због тога што је био досту пан, јер је штампан 1485/1486. године. Када је у питању Егеј, према мишљењу неких картографа, Пири-реисова Књига о мору у доброј се мери ослања на Сонетијеву верзију. С дру ге стране, најоригиналнији Пири-реисов допринос огледа се у опису северноафричке оба ле и лу ка. Ту је до изра жаја дошло његово богато искуство. Вредност Књиге о мору увећава и чињеница да слично дело по обиму, ква литету текста и мапа ма, а које обу хвата читав Медитеран, није изра ђено у савременом хришћанском свету. Изоларији су били потребни медитеранским поморцима из више разлога. Поморска контрола над Егејом у то доба није се задобијала великим биткама нити снагом ватреног оружја. С обзиром на разуђеност обале, мали број дубоких лука и, у складу с тим, доминантну употребу галије која не може да носи много терета, пре свега воде и хране, контрола над Медитераном у пуној мери остваривала се с копна, држањем лука и што дужег обалског појаса. Без безбедних извора снабдевања на одговарајућој раздаљини пловидба Медитераном била је готово незамислива. Зато наутичка вредност изоларија и није била толико битна колико информације о ветровима, дубини сидришта, безбедним пролазима, опасним стенама, али и изворима питке воде. Дуг уводни текст, припремљен за другу верзију из 1525/1526, права је мала расправа о навигацији, употреби компаса, врстама ветрова, о прекоокеанској географији и текућим прекоокеанским истраживањима. Аутор више пута понавља да је земља округла и да је код Португалаца видео „тродимензионалну мапу“, како је назвао глобус. 109 У првој верзији књиге, из 1521. године, простор Медитера на подељен је на 131 погла вље, са 105 мапа до 142 мапе (за висно од ру кописа), док је дру га верзија проширена на 219 погла вља са 215 до 239 мапа. Укупно је сачу вано преко тридесет ру кописа, ма да ниједан није Пири-реисов аутограф. Томе треба додати још десетак ру кописа из XVII и XVIII века, доста измењених, чија сврха свакако није била она првобитна – помоћ поморцима. Пири-реис је Књигу о мору желео да поклони и посвети султану Сулејману Величанственом. Првобитни рукопис прво је предочио великом везиру Ибра хим-паши. Он га је посаветовао да сачини другачију верзију. Сматрао је да би много већег ефекта имао поклон султану који поред употребне вредности има и висок естетски ниво. Зато је за другу верзију број карата готово удвостру чен. Неке од њих по лепоти израде спадају у сам врх османске уметности минијату ре. И самом тексту, овог пута калиграфски исписаном, посвећена је посебна пажња. Чести а једнолични описи ветрова и лука допуњени су необичним причама и описима чудноватих, често непроверених догађаја. Књига о мору баштини и поједина искуства медитеранских портолана. Упознавање с том врстом карте неопходно је за разумевање и вредновање достигнућа османске картографије у XVI веку. У поморској картографији од почетка XIV века па до дубоко у XVI век доминирали су Италијани и Каталанци. Готово сви медитерански поморци користили су њихове карте, зване carta portolana или, једноставно, portolano. На рађање портолана као нове врсте наутичке карте у XIII веку утицао је проналазак компаса. Портолани су представљали револуционаран напредак у односу на старе поморске карте, као и на савремене копнене карте које нису пратиле достигнућа портолана. Наравно, традицију је било тешко одмах одбацити, тако да је чак и најпознатији атлас, тзв. Каталански атлас 110 Абра хама Крескеса из 1375. године, још увек представљао својеврстан спој ранијег средњовековног и новог принципа израде карата. Одлика портолана јесу тзв. компасне линије које се звездасто шире у тридесет два правца преко целе мапе. Полазе из неколико средишњих тачака тако да се преплићу и у облику мреже покривају цео портолан, а служе да поморцу олакшају праћење правца. Уз њих постоји и ружа ветрова. Дру го ва жно обележје портолана јесте пропорциона скала, чиме је умногоме олакшано мерење раздаљина. На отвореним океанима такве компасне линије нису биле довољне. Било је потребно далеко прецизније мерење, омогућено напретком у развоју инструмената за навигацију према небеским телима и успостављањем паралела и меридијана. Како су научна достигнућа врло постепено стизала до поморских атласа, портолани су били доминантна врста нау тичке карте у XV и у добром делу XVI века. Они су обележили раздобље великих прекоокеанских открића. Доцније су остали ограничени на Медитеран и Црно море, где се начин пловидбе све до краја XVII века веома мало променио. Управо две Пири-реисове карте света – mappamondo – представљају изванредне примерке прецизно израђених портолана. Портолани су израђивани на овчјој кожи и тиме су њихове димензије делом биле унапред одређене. Почетком XVI века две или три такве коже биле су неопходне за мапу целог света. Пири-реисове карте израђене су на кожи газеле. Од Пири-реисове прве карте, из 1513. године, остала је сачувана половина или трећина (димензије 90х63 цм), а од дру ге, оне из 1528/1529, можда тек једна шестина. Карактеристика портолана јесте строго утврђена размера. Чак и када су цепани у делове и лепљени у атласе, они су остајали у истим пропорцијама. Нема крупног плана неке мање области, као у изоларију. Такође, обележје портолана јесте и уписивање лука и уопште топонима на карту готово увек с копнене стране, тако 111 да део на којем је приказано море остане чист, како би се пратила разуђеност обале. Тај текст чини јединство с мапом јер је допуњује подацима неопходним поморцима: ту су описи тешких пролаза, добрих лука и заклона, погодних места за сидрење, упозорења на опасне локалне ветрове, подаци о изворима питке воде на обали, па и основна обавештења о насељености, становништву и политичкој ситуацији у појединим областима. Уз то, извлачење компасних линија у бојама које су одговарале одређеним ветровима или правцима, што би на први поглед могло да изгледа као украшавање портолана, било је од великог практичног значаја за поморца, јер му је олакшавало пра ћење изабране линије. Употребни портолани, свакодневно коришћени на бродовима, готово да нису ни сачувани. Тонули су и горели заједно с бродовима. Луксузни примерци сачуваних и неоштећених портолана указују на то да су рађени за украс библиотека богатих и утицајних савременика. На њима копно није остајало бело и празно, него је испуњено ретким животињама, птицама, па чак гдегде и чудовиштима, рекама, градовима, заставама новоосвојених области и уопште свим оним што је било ново и непознато а побуђивало је па жњу. У такве мапе света спада и Пири-реисова карта из 1513. године. На сачуваним парчићима Пири-реисове мапе света нема Свете Горе. Ипак, прича о њој је вишеструко занимљива, колико због значаја за османску и светску картографију толико и због мистерије, делом срачунато створене једностраним тумачењем. Пири-реис је своју карту света начинио на основу неколико порту галских карата, од којих највише четири са времене, и једне Колумбове ма пе. Ту на помену, предочену већ у ауторовом предговору, потврђу је и научна анализа мапе. Пири-реис помиње укупно двадесет карата, али највећи део њих свакако је био застарео и од ма ле вредности. Ка да је Пири-реисова мапа света прона ђена 1929. године, изазва ла је међу народну сензацију. 112 Ататурковој Турској републици, жељној међу народне културне па жње, одговара ло је њено представљање као „најстарије ма пе Америке“, или „најпрецизније ма пе XVI века“. Уследиле су и с дру ге стране такође научно неосноване оцене, попут „Колумбова изгубљена мапа у турском преводу“. Ниједан од тих ставова није у потпуности тачан, ма да у сваком има доста истине. Данас је научно доказано да је Пири-реис несумњиво користио несачу вану прву Колумбову мапу, напра вљену током дру гог пу товања. Куба је приказана као део континента. Такође, острво Хиспаниола, доцније названо Хаити, нетачно је окрену то у правцу север-југ, што је плод Колумбовог веровања да је окрио Ципанго, тј. Јапан из приче Марка Пола. Сенза ција се састоји у томе што не постоји сачу вана никаква Колумбова мапа, нити се до та да зна ло да је Колумбо ика да направио неку мапу пре трећег пу товања 1498. године. А и о тој мапи с трећег пу това ња, та кође до са да непрона ђеној, сведочи тек једна белешка. Пири-реисова мапа доказу је да је постоја ла некаква Колумбова мапа, коју је он сам изра дио, дора дио или дао да се изра ди под његовим надзором већ негде 1495/1496. године. Пири-реисова карта није најстарија карта Америке, али са држи прве податке и најранија сазнања о америчкој оба ли преузете из Колумбове непознате мапе. Посебно је интересантно то што је гдегде Пири-реисова мапа заиста невероватно прецизна за ондашње услове. Раздаљина између Африке и Јужне Америке савршено је прецизно израчуната. Уз све то, приказан је и Антарктик, откривен тек столећима доцније. Постојање Антарктика неки публицисти искористили су за пласирање теорије о учешћу ванземаљаца у изради мапа античких поморских народа, а које је тобоже Пири-реис употребио, правећи чак грешке у копирању. Аутор те теорије је Ерих фон Деникен, а полазну тачку нашао је у чувеној хипотези америчког адмирала Хепвуда о постојању античких поморских народа који су знали 113 за Америку. У ствари, Пири-реисова мапа сасвим је типична мапа раног XVI века, у коју се, поред проверених података, уносе и нека општа веровања (нпр. оно о постојању Антарктика, још из доба старих Грка). И сви подаци из ње могу се логично објаснити, наравно, уколико неко то заиста и жели. * Шта се дешавало с муслиманском поморском картографијом до Пири-реисовог доба, до времена када су Османлије загосподариле и великим делом северноафричке обале? И ту је било напретка – напу штена је средњовековна птоломејевска традиција. Међутим, упада у очи запрепашћујуће мала продукција карата с обзиром на поморски простор који су контролисали. На око сто осамдесет портолана хришћанских медитеранских држава пронађена су свега три арапска. То су портолани настали у магрепским радионицама, пре свега у Тунису и Триполију: анонимов из око 1330, Ибра хима ибн Ахмада ал-Катибија из 1413/1414. и Ибра хима ал-Мурсија из 1461. године. Потоња два покривају читав Медитеран и Црно море. Сви поменути магрепски портолани у највећој мери ослањају се на достигнућа савремених европских портолана. На османској страни Пири-реисов рад остао је непревазиђен. У његово доба или можда нешто доцније, али свакако у време султана Сулејмана Величанственог (1520–1566), Ел-хаџ Абу-л-Хасан је негде на Магребу сачинио портолан који је поред Медитерана обу хватао и афричку обалу, укљу чујући и Мадагаскар. Током треће четвртине XVI века, вероватно у Истанбулу, настала су још три атласа карата портоланског типа. Први је Али Маџар-реисов атлас из 1567, са шест портоланских карата и једном картом света. Али Маџар-реис је своје карте изра дио по узору на ма ле али та да веома познате и широм Средоземља коришћене атласе – Фреду чијев (1555) и Ањезеов (1544–1554). Занимљиво је то што чак и по декорацији подсећа на њих, 114 иако је несумњиво настао у Царигра ду. Са држи и копију Гасталдијеве мапе света из 1561. године. Још једну карактеристику ва ља нагласити: турски називи готово у потпу ности за менили су до та да уобичајене називе на тзв. lingua franca, као и оне на арапском језику, што свакако указу је на османско овла да вање поморском терминологијом. Дру ги и трећи атлас не садрже податке о ауторима, месту и времену израде. Валтерсов поморски атлас (Walters Deniz atlasi), назван према музеју у којем се чува, грубо је датиран у време око 1560. године. Поред шест очекиваних карата Средоземља, садржи и велико изненађење. За разлику од других атласа у њему се налази и веома квалитетна карта Индијског океана. То је, иначе, време када је османска дворска библиотека преко османских географских дела већ увелико била упозната с Далеким истоком и западним Новим светом. Негде у то доба, око 1570, израђен је и османски портолански атлас назван Царски атлас (Atlas-i Hümayun), с девет карата већих димензија од свих претходних. На поменутим османским портоланима Халкидика са Светом Гором чак је прецизније уцртана него што је то био слу чај с многим цењеним европским портоланима. Свакако је вредна помена и карта Егеја Мех меда реиса из Менемена, датирана у 1590/1591. годину. То је једна од ретких сачуваних карата намењених практичним потребама поморских капетана, а не библиотекама османских великодостојника. На њој готово да уопште нема текста. Иако је била ван сфере утицаја Истанбула, па и модерних научних достигнућа, у туниском граду Сфаксу породична радионица Ал-Шарифи Ал-Сифакси израђивала је карте и атласе током друге половине XVI века. На свим картама приметно је већ увелико превазиђено Ал-Идрисијево наслеђе. Ако оставимо по страни лична картографска интересовања и покровитељство Мех меда Освајача, иначе 115 потпу но разумљиве с обзиром на његово широко образовање и освајачку политику, у самој престоници изгледа да није постојао један центар који би у контину итету усмеравао развој османске картографије. Изузетак чини оснивање царске опсерваторије под руководством чувеног Такјудина. Она је веома кратко радила, од 1577. до 1580. године. Судећи по инструментима који се могу видети на једној османској минијату ри из тог времена, она не само да није заостајала у односу на готово у исто време основану модерну опсерваторију Тиха Брахеа у Данској него је и предњачила над њом. Њено нагло затварање, после свега неколико година рада, што је једним делом било последица сплетки оних који су природне законе и астрономске поја ве ту мачили ненаучним методама, говори о недостатку чврсте и стабилне државне подршке таквим пројектима. Подршка је углавном зависила од способности, ширине, образовања, далековидости и могућности великих везира и дру гих утицајних појединаца. Савремене карте стиза ле су у Османско царство на разне начине, не са мо као гусарски плен са заробљених бродова. Држа ве које су у мирним временима има ле развијене односе с Портом, па и поједини амбициозни појединци, снабдева ли су на разне начине османску елиту. Својевремено је чу вени Франческо Берлингијери један примерак свог животног дела Седам дана географије, штампаног 1482. године, посветио Мех меду Освајачу, не знајући да је он већ преминуо. Тако је дело, засновано на застарелој Птоломејевој Географији али умногоме допу њено, за вршило у дворској библиотеци новог султана Бајазита II. Потом је, за сваки слу чај, Берлингијери 1484. године послао један примерак и његовом брату Џему, претенденту на престо, та да конфинираном у Француској. Зна се и да је велики везир Пири Мех мед-па ша нару чио 1519. једну планисферу у Венецији, а Бајазит, син Сулејмана Величанственог, карту света 1552. године. 116 Петнаестак година доцније Маркантонио Ђустинијан, млетачки племић и предузетник, затражио је и добио од Сената дозволу за штампање планисфере са османским текстом, са очигледним циљем да је продаје по Османском царству. Карте нису сачуване, али зато јесу дрвене матрице на којима је карта изрезбарена. У уводном тексту пише да је карту израдио извесни хаџи Ахмед из Туниса 1559/1560. године. Међутим, лоше познавање језика и непрецизност у цитирању неких карактеристичних израза из арапског и османског језика навели су савремене истраживаче да посумњају у његово ауторство. Потом је стручна анализа показала да је карта несумњиво рађена под утицајем савременог млетачког географа Рамузија. Због тога се најубедљивијим чине претпоставке да наведени хаџи Ах мед или није постојао, или је имао занемарљиву улогу у изради карте. Штампање карте на арабици требало је да олакша њену продају на Истоку и донесе високу зараду. Међутим, Ђустинијан је за илуминиране примерке тражио читавих 100 дуката (што је тада била цена најма венецијанске палате за целу годину). Неколико сачуваних докумената сведочи о томе да овај поду хват није имао успеха и да је за карту нуђено највише 20 дуката. С дру ге стране, осавремењивање османског географског знања Венецијанцима је уливало и страх, нарочито током исцрпљујућег Кандијског рата (1645–1669). Када је холандски амбасадор 1668. године поклонио Мехмеду IV луксузно издање монументалног Блаувог Атласа у једанаест томова, штампаног 1635, венецијански колега се побунио сматрајући да ће то донети предност Османлијама у рату који се никако није завршавао. Према Евлији челебији, средином XVII века у Истанбулу је постојао регистрован еснаф картографа, с петнаест занатлија у осам радионица. Познати пу тописац нагласио је да су они истакнути научници, да говоре више језика, поготову латинске, како би могли да користе савремена европска картографска достигнућа. 117 За Евлију нема никакве сумње: „картографија је душа навигације“, и зато су главни купци карата управо морепловци. С друге стране, копнену картографију уопште не помиње. Еснаф картографа сврстао је одмах иза еснафа израђивача компаса и сатова. Вероватно је у тим радионицама настао и портолански атлас датиран у 1652. годину, који се данас чува у Баварској државној библиотеци. До сада ничим није изазвао посебну пажњу истраживача. Ван запажања Евлије челебије остала је читава група луксузних картографских радова који очигледно нису били прављени за практичну употребу. Током XVII века настало је седам рукописа Пири-реисове Књиге о мору. Могло би се рећи да је то нека врста треће верзије Пиријевог дела. Текст је остао исти, али је зато на картографски део обраћена посебна пажња. У маниру високих уметничких достигнућа османске минијату ре, мапе су израђене квалитетним јарким бојама, неретко посутим златним пра хом. Повезани у најквалитетнију кожу, такви примерци рукописа израђивани су да би красили библиотеке разних османских достојанственика. У неким од таквих рукописа срећу се и уметнуте карте из бројних атласа насталих у радионицама Ањезеа, Гасталдија и Ортелијуса. Седамнаести век обележила су два велика интелектуалца енциклопедијског географског знања: Хаџи Халифа, познатији као Катип челебија (1609–1657), и Евлија челебија (1611–1683). Потоњи је географска сазнања, пре свега о унутрашњости Царства, али и о неким подручјима ван османских граница, употпуњавао новим вестима прибележеним у својим пу тописима. Катип челебија је иза себе оставио бројна дела енциклопедијског карактера: биографски и библиографски лексикон, светску историју, хронику Османског царства, интелектуалне трактате, и, што је посебно важно за ову тему, историју османске морнарице, географију света и савремени атлас. 118 Катип челебија се поду хватио посла да са извесним Мехмедом Ихласом, француским свештеником који је прешао у ислам, за потребе своје Панораме света (Cihannüma), започете 1654. године, преведе Меркаторов Atlas Minor у савременој редакцији познатог холандског картографа Јоста де Хонта из 1621. године (први пут штампан 1607–1609). Џиханнума је занимљива и по томе што је то једно од првих дела одштампаних на османском језику у радионици Ибра хима Мутеферике у Истанбулу 1732. године. Остаје нејасно шта је руководило Мутеферику да штампа већ увелико застарело дело када је знао да постоји знатно савременији превод Блаувог Атласа, дело османског географа Ебубекира ибн Бехрама ел-Димашкија, рађено за потребе османског двора од 1675. до 1685. године. Џиханнума Катип челебије имала је огромног утицаја на потоње географе. Један од ретких атласа насталих у XVIII веку, онај Бартинли Ибра хима Хамдија из 1750, допуњен 1760, сматра се проширеном и допуњеном варијантом Џиханнуме. Истраживачи су данас углавном сагласни у ставу да се од XVII века османска географска наука углавном свела на преузимање европских достигнућа. У развоју науке без прихватања и примењивања туђих достигнућа нема напретка. На тај су начин Османлије у претходном, XVI веку успевале да сједине знања исламских и европских географа, обогаћујући их својим несумњиво оригиналним запажањима, која ће увек имати одређено место у развоју светске картографије. Међутим, већ средином наредног столећа, судећи по делу Катип челебије, плодног научника можда најширих интересовања, географска наука у Османском царству свела се на пуко преписивање и превођење западноевропске литературе. Таква врста праксе обележила је дуго раздобље, које ће се завршити тек средином XIX века. Ипак, та тема још увек није довољно истражена. Не постоје ни каталози нити одговарајуће студије. 119 * Упоредно сагледавање развоја османске и западноевропске картографије показало је да османско друштво није живело изоловано и да су научна сазнања кружила на разне начине. Примећена је тежња у османској картографији да се обрађују она подручја за која су постојали политички интерес и евидентна практична потреба – а то је првенствено подручје Средоземља. Таква тежња, наравно, није нимало неочекивана, јер је већ одавно била уочена као опште обележје свих регионалних медитеранских картографских центара. Прича о Светој Гори у оквиру прегледа развоја османске поморске картографије заснива се на једној од кључних карактеристика тадашње картографије, и западноевропске и османске, а то је корелација између текста који прати мапу и саме мапе. То су тада биле две неодвојиве категорије. Иако на први поглед прикази Свете Горе на изоларијима XV и XVI века делују слично, свака карта и сваки опис имају своје специфичности. Проу чавање тих посебности зато и јесте подстицај за истраживаче. Овом приликом у средишту па жње нашла се османска поморска картографија. Нема места да се шире говори и о дру гим темама из области историје географске нау ке. Неке од њих, попут карата опса да, итинерера, представљања градова, архитектонских планова, и нису битне за анализу представљања саме Свете Горе. Оно што јесте ва жно и што ће омогућити да се Пири-реисов опис боље разуме јесте обрада одељака о Светој Гори из Катип-челебијине Џиханнуме и пу тописа Евлије челебије, као и зависност тих текстова од сличног одељка из Космографије њиховог претходника Мех меда Ашика, завршене 1598. године. Међу тим, то је тема за неку дру гу прилику, када се буде говорило о османском схватању света и простора. 120 БИБЛИОГРАФИЈА European Cartographers and the Ottoman World 1500–1750. Maps from the Collection of O. J. Sopranos, ed. Ian Manners with a contribution by M. Pınar Emiralioğlu, Chicago: The Oriental Institute of the University of Chicago, 2007. Fabris, A., „The Ottoman Mappa Mundi of Hajji Ahmed of Tunis”, Arab Historical Review for Ottoman Studies 7/8 (1993) 31–37. Goodrich, Th. D., „The 5658 Maps of the Kitab-i Bahriye of Piri Reis”, The International Piri Reis Symposium, Military Museum and Cultural Site Command in Harbiye, Istanbul, 27–29 September 2004, <http://www.shodb.gov.tr/pirireis/ oturumlar/piri_reisin_kitab_i_bahriyesinic_5658_haritasi. htm> (07.03.2010). Hagen, G., „Katib Çelebi. Mustafa b. Abdullah, Hacı Halife (b. 1609; d. 1657)”, Historians of the Ottoman Empire, eds. C. Kafadar, H. Karateke, C. Fleischer, March 2007, 1–19, <http:// www.ottomanhistorians.com/database/pdf/katibcelebi_ en.pdf (07.03.2010). Karamustafa, A. T., „Introduction to Ottoman Cartography”, у: The History of Cartography, II/1, Cartography in the Traditional Islamic and South Asian Societies, eds. J. B. Harley, D. Woodward, Chicago & London: The University of Chicago Press, 1992, 206–209. Karamustafa, A. T., „Military, Administrative and Scholarly Maps and Plans”, у: The History of Cartography, II/1, Cartography in the Traditional Islamic and South Asian Societies, eds. J. B. Harley, D. Woodward, Chicago & London: The University of Chicago Press, 1992, 209–227. Loupis, D., Ο Πιρί Ρε'ϊς (1465–1553) χαρτογραφεί το Αιγαίο. Η οθωμανική χαρτογραφία και η λίμνη του Αιγαίου, Athens: Trochalia, 1999. Loupis, D., „Piri Reis’s Book of Navigation (Kitâb-i Bahriyye) as a Geography Handbook. Ottoman Efforts to Produce an Atlas during the Reign of Sultan Mehmet IV (1648–1687)”, Eastern Mediterranean Geographies / Tetradia Ergasias 25/26 (2004) 35–49, <http://www.ine-notebooks.org/index.php/te/article/ viewFile/107/163> (07.03.2010). McIntosh, G., „A Tale of Two Admirals: Columbus and the Piri Reis Map of 1513”, Mercator’s World 5, 3 (May–June 2000) 121 18–23 [исти ставови детаљно су образложени у његовој књизи The Piri Reis Map of 1513, Athens (Georgia): University of Georgia Press, 2000, која ми у тренутку писања овог чланка није била доступна]. Özdemir, K., Osmanlı Deniz Haritaları. Ali Macar Reis Atlası, İstanbul: Creative Yayıncılık ve Tanıtım L. Ş, 1992. Premeravanje kopna i mora Svete Gore Atonske i promene karata, ЕKЕХХАK, Ethniki chartotiki 2002 [Каталог издат поводом изложбе одржане у Скупштини града Београда]. Pirî Re’is, Kitab-ı Bahriye, Hzr. H. Alpagut, F. Kurtoğlu, İstanbul: Türk Tarihi Araştırma Kurumu Yayınları, Devlet Basımevi, 1935. Pirî Re’is, Kitab-ı Bahriye, Hzr. E. Z. Ökte, I, Ankara: The Historical Research Foundation, İstanbul Research Center, Ministry of Culture and Tourism of the Turkish Republic, 1988. Soucek, S., „Islamic Charting in the Mediterranean”, у: The History of Cartography, II/1, Cartography in the Traditional Islamic and South Asian Societies, eds. J. B. Harley, D. Woodward, Chicago & London: The University of Chicago Press, 1992, 279–284. Soucek, S., Piri Reis & Turkish Mapmaking after Columbus. The Khalili Portolan Atlas, London: The Nour Foundation, 1996. 122 Сл.1. Света Гора с Тасосом, Пири-реис, Књига о мору, 1525/1526, стр. 49. Рукопис из XVII века, Walters Art Museum, Ms. 658, Балтимор, САД 123 Сл. 2. Тасос, Серски залив и Света Гора, Пири-реис, Књига о мору, 1525/1526, стр. 55b. Рукопис из 1574. године, Библиотека Сулејманије, Ayasofya 2612, Истанбул. (Преузето из Pirî Re’is, Kitab-ı Bahriye, Hzr. E. Z. Ökte, I, Ankara 1988) 124 Сл. 3. Света Гора, Кристофоро Буонделмонти, Књига о острвима Архипелага, око 1420. 125 Сл. 4. Тасос и Света Гора, Бартоломео дали Сонети, Изолариј, Венеција 1485. 126 Сл. 5. Карта света, Пири-реис, Књига о мору, 1525/1526. Рукопис из XVII века, Walters Art Museum, Ms. 658, Балтимор, САД 127 Сл. 6. Источни Медитеран, Пири-реис, Књига о мору, 1525/1526. Рукопис из XVII века, Walters Art Museum, Ms. 658, Балтимор, САД 128 Сл. 7. Егејско море са Светом Гором, детаљ, Али Маџар-реис, Портолан, 1567, Библиотека Музеја Топкапи сараја, Nu. H. 644, Истанбул (Преузето из K. Özdemir, Osmanlı Deniz Haritaları. Ali Macar Reis Atlası, İstanbul 1992) 129 Сл. 8. Егејско море са Светом Гором, детаљ, Аноним, Царски атлас, око 1570, Библиотека Археолошког музеја, Nu. 644, Истанбул (Преузето из K. Özdemir, Osmanlı Deniz Haritaları. Ali Macar Reis Atlası, İstanbul 1992) 130 Сл. 9. Салватор Олива, Портолан, Марсеј 1619. 131 Сл. 10. Карта Европе, Катип челебија, Џиханнума, 1654–1657, из издања Ибрахима Мутеферике, штампаног 1732. г. у Истанбулу 132 Сл. 11. Царска опсерваторија са астрономом Такјудином, 1577–1580, минијатура из Шехиншахнаме, Библиотека Истанбулског универзитета, Nu. 1404. 280 in Serbia, Sava initiated a new movement to Christianize the whole ofsociety in Serbia in the Nemanyitch period. His theological thought lay in the essence ofthe conceptual expression both ofthe Church and the Serbian state. The close coexistence of the Church and the Nemanyitch state in the 13th century resulted in the creation of a unified program and approach leading the Serbian people ("the new Israel") along the path of Christ's salvation. Thereby, although purely Byzantine in its doctrine and order, one would say authentically Athonite in its application on the ecclesial and political plane, we perceive that the Orthodoxy of the Nemanyitch rulers in the 13th century had some essential local Serbian characteristics. This was manifested primarily in the cults ofsainthood among the Nemanyitch family, of their archbishops and kings, whereby the Serbian ecclesial-political bio-praxis ofthe N emanyitches has remained unique and recognizable in the history of the Byzantine world. 281 Aleksandar Fotic OTTOMAN MARITIME CARTOGRAPHY AND MOUNT ATHOS (16TH _18 TH C.) The Mediterranean was always a meeting-place where knowledge was to be gained or exchanged. The story of the Holy Mount on the Ottoman portolan charts and isolarios books of islands served as a comparative survey of the development of Ottoman and Western European maritime cartography. Such an analysis confirmed that Ottoman society did not live an isolated existence and that scientific knowledge circulated in different ways. The survey of the development of Ottoman cartography encompasses the period from the appearance of a key figure, the most important Ottoman cartographer Piri Reis, at the beginning of the 16th century, right until the last important atlas by Bartinli Ibrahim Hamdi, dating from the mid-18th century. Special attention is devoted to Piri Reis and the chapter about the Holy Mount in his famous Kitab-i Bahriye (Book ofNavigation). The Kitab-i Bahriye, the second supplemented version ofwhich was completed in 1525/26, is an original work combining the best traditions of cartography as a whole, up to that time. Moreover, on the basis of his vast experience, Piri Reis introduced greater precision in some maps, often correcting the accompanying texts and adding his observations. The description of the Holy Mount corresponds perfectly with the up-to-date approach ofthe then Mediterranean cartographers. The text provides the seafarer with additional information that can make navigation easier: about winds, the depth ofharbours and moorings, safe passages, dangerous reefs, and also about the sources ofclean drinking water and the possibilities of obtaining food supplies. Besides that, the author mentioned several of the most important monasteries and gave the basic information about the monks and their way oflife. He enriched the interesting details from everyday 282 life with a "moral characteristic" testifying to the effort by 111.' monks of Athos to keep away from any games of espioll<l)'.' because they could only bring them trouble. CE,[(MA KA3MBAI-hA CE,Il,MA KA3J1BAfuA o CBETOJ rOPJ1 THE HOLY MOUNTAIN THOUGHTS AND STUDIES VOLUME SEVEN .. 0 CBETOJ fOPM TO ｅｂｾｏｍｈ MEP02: TON Act>HI'H2:EON rIA TO ArIOOP02: ,Il,pyIIITBO npMjaTeJba CBeTe rope AToHcKe 3<lAY)KfiMHa CBeTOr MaHacTMpa XMJIaH,lJ,apa 2011 1 Ｈｾ＠ 1 CA,[(P)KAJ n03}J,PABHO CJIOBO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 YBO}J,HA PEq . . . . . . . . . . . . . . 13 OBPA'RAfbE OUA METO}J,J1JA, J1fYMAHA MAHACTJ1PA XJ1JIAH}J,APA nOBO):lOM ):IBa):leceTOrO):lMllIlbMQe nocTojalba }J,PYIliTBa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 BllageiUa Ja1l1W8Un nOCJIE }J,BA}J,ECET fO}J,J1HA . . . . . . . . . . . . . . 17 Mupja11.a )f(u8ojUflO8un ATOH - nOJABA onIIITE)KJ1'RA J1 nOQEUJ1 OCOBEHO)KJ1'RA . . . . . . . . . . ... 31 MUPKO Cajllo8un CBETJ1 CJ1MEOH MJ1POTOQJ1BJ1 o JE}J,J1HCTBY CpnCKE }J,P)KABE J1 UPKBE . . . . 53 AlleKcallgap <PoiUuh OCMAHCKA nOMOPCKA KAPTOfPA<I>J1JA J1 CBETA fOPA (XVI-XVIII BEK) . . . . . . . . . . . 101 I.·.····-..· -....--.-.·.·.·J· l DOpUCl..·.·.·-la8aJ!UllUh XJ1JIAH}J,APCKJ1 METOX Y nJ1POTY Y BPEME OCJIOBO}J,J1JIAQKOf nOKPETA Y fPQKOJ (1814-1821) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 MUllKa lJallaK Megun HEKA nJ1TAfbA PA3BOJA XJ1JIAH}J,APCKOf KATOJIJ1KOHA ...... . 157 C8eiUllalla O.wll1.f.uh MaKYJbe8Uh CAKPAJIHA TOnOfPA<I>J1JA CBETJ1X fOPA: j CJ1HAJ-ATOH-TPECKABAU . . . . . . .. 183 6 CONTENTS 30paH HUKOJluli PEKOHCTPYKIJJ1JA J.1 EJ1EKTPJ.1<DJ.1KAUJ.1JA PJ.13HJ.1UE MAHACT11PA XJ.1J1AH.ll.APA . . , . . ' 237 A WORD OF GREETING ... , . . . . . . . , . . . . . fOjKO Cy50wuli Y MJ.1CJ1J.1MA HA I1POTEKJ1E fO.ll.J.1HE . , . . . . . SUMMARIES , . . . , , . , . . . . . .. I1EPIAH'l'EII: ,. .....,. INTRODUCTION . . . . . . . . .. 269 .,.., 289 I1PE.ll.ABAlhA 113 UJ.1KJ1YCA "CBETA fOPA ATOHCKA" (1992-2010) . . . . . . . , 305 Vladeta Jankovic TWENTY YEARS LATER . . . . . . , . . . . . . . . . . 17 I1POMOUJ.1JE KlhJ.1fA 11 J.13J10)J{EA UPTE)J{A 113 UJ.1KJ1YCA "CBETA fOPA ATOHCKA" (1992-2010). ..,.....,.,....... . 13 THE ADDRESS OF ARCHIMANDRITE METODIJE, THE HEGUMEN OF THE HOLY HILANDAR MONASTERY on the occasion of marking two decades since the foundation of the Society . . . . . 15 . . . . . . ' 273 .....' ",.,". II Mirjana Zivojinovic .. 316 MOUNTATHOS-THEPHENOMENON OF KOINOBION AND THE BEGINNINGS OF IDIORRHYTHMIA . . . , . . . . , . . . . . . . ' . 31 Mirko Sailovic ST. SIMEON MYROBLYTAI - ON THE UNITY OF THE SERBIAN STATE AND CHURCH, . . .. . 53 Aleksandar Fotic ｾＡＧｊｖ｡ＱＺＮｩｬﾣ＠ OTTOMAN MARITIME CARTOGRAPHY AND MOUNT ATHOS (16 TH _18TH C.) . . . . . .. 101 THE ROLE OF THE HILANDAR METOCH IN PIROT DURING THE LIBERATION MOVEMENT IN GREECE (1814-1821) .. . . , . . . . , . . . .. 133 Milka Canak Medic SOME ISSUES CONCERNING THE DEVELOPMENT OF THE HILANDAR KATHOLIKON, . . .. . . , " ' , . . . . , ' , .. 157