Пређи на садржај

Реквијем

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Реквијем (филм).
Стразбурска крипта катедрале Нотр Дам током мисе Реквијем

Реквијем или реквијемска миса (лат. Missa pro defunctis — миса за преминуле) је литургијска служба у Католичкој цркви, у част преминулог и његове душе. Сматра се за почасну сахрану појединца или групе. Поред Католичке цркве, реквијем као служба је заступљен у англиканизму и лутеранству. Реквијем је сличан служби опела у Православној цркви и гркокатоличким црквама. Реч реквијем је латинског порекла и спомиње се у литургијским записима (лат. Requiem aeternam dona eis, Domine; енгл. Grant them eternal rest, O Lord — „Подарим им вечни покој, Господе.“). Реквијем је био и веома популаран вид музичког комада. Обично је започињао драматично и једногласно, а већина текстова преузета из литургијских записа. Најпознатији композитори ове врсте комада били су Волфганг Амадеус Моцарт и Ђузепе Верди.

Термин се такође користи за сличне церемоније изван Римокатоличке цркве, посебно у западном обреду православног хришћанства,[1][2][3] англокатоличкој традицији англиканства и у појединим лутеранским црквама.[4][5] Слична служба, са потпуно другачијим обредним обликом и текстовима, постоји у источној православној и источнокатоличкој цркви, као и у неким методистичким црквама.[6]

Миса и њене поставке вуку своје име из увода литургије, која почиње речима Requiem aeternam dona eis, Domine (латински за „Вечни покој дај им, Господе“), који се цитира из 2. Есдре – реквијем је облик акузатива једнине латинске именице requies, „одмор, починак“.[7] Римски мисал ревидиран 1970. користи ову фразу као први улазни антифон међу формулама за мисе за мртве, и остаје у употреби до данас.

Литургијски обред

[уреди | уреди извор]
Ванредна миса реквијемска мису у Сантисима Тринита деј Пелегрини (Пресвете Тројице ходочасника) црква у Риму[8][9][10][11]
Црна одежда која се користи на реквијемским мисама

У ранијим облицима римског обреда, од којих су неки још увек у употреби, миса задушница се на неколико начина разликује од уобичајене мисе. Неки делови који су били релативно скорашњег порекла, укључујући и неке који су искључени у ревизији редовног обреда из 1970. мисе, изостављају се. Примери су псалам Јудица на почетку мисе, молитва коју свештеник изговара пре читања Јеванђеља (или благослов ђакона, ако га чита ђакон), и прва од две молитве свештеника за себе пре примања Причешћа.[12] Остали пропусти укључују употребу тамјана на Интроиту и Јеванђељу, пољубац мира, упаљене свеће које држе аколити када ђакон пева Јеванђеље и благослове. Нема Глорије у екцелсис Део и нема рецитовања креда; појање Алилуја пре Јеванђеља је замењено Трактатом, као у Великом посту; а Agnus Dei је измењен. Ite missa est се замењује са Requiescant in pace (Нека почивају у миру); одговор Deo gratias је замењен са Amen. Црна је била обавезна литургијска боја одежди у ранијим облицима, док се у обновљеној литургији „осим љубичасте, беле или црне одежде могу се носити на погребним службама и другим обредима и мисама за мртве“.[13] Секвенца Dies irae, рецитована или певана између Трактата и Јеванђеља, била је обавезан део мисе задушнице пре промена као резултат литургијске реформе Другог ватиканског савета. Као што уводне речи Dies irae („Дан гнева“) указују, ова песничка композиција говори о Судњем дану у страшним изразима; онда се обраћа Исусу за милост. У изванредном облику римског обреда, комеморације (тј. прикупљање, тајно и пост-причешће литургијских празника нижег ранга који се догађају истог дана или заветних/сезонских комеморација) су одсутни из литургије; као резултат тога, уобичајена је пракса за посебан, мањи Реквијемски мисал који садржи само рубрике и различите мисне формуларе за мисе за мртве које ће се користити, а не пун облик који садржи текстове који се никада не користе на задушницама.

Римски обред

[уреди | уреди извор]

У литургијским реформама средином 20. века у Римокатоличкој цркви дошло је до значајне промене у погребним обредима које је користи црква.[14][15][16] Тема туге и бола такође је направљена да се истакне обожавање Бога целе заједнице у коме се покојник поверава Божијој милости, на основу поверења у спасоносну[17][18][19] вредност страсти, смрти и васкрсења Исуса Христа.[20]

Током 1970-их, 1980-их и 1990-их, термин „миса задушница“ се понекад називала „миса васкрсења“[21] или миса хришћанске сахране, иако прва никада није била званична терминологија. У званичном енглеском ритуалу, Реду хришћанских сахрана, који су објавили римокатолички бискупи Енглеске и Велса 1990. године, наслов је дат као „Погребна миса“. Реквијемска миса остаје прикладан наслов за друге мисе за мртве и за саму мису задушница, (пошто одговарајући антифони остају на снази, Интроит: „Вечни покој дај...“ / „Requiem æternam dona eis Domine“; Офертори: „Господе Исусе Христе, Краљу славе, избави душе свих верних упокојених...“ / „Domine Iesu Christe, Rex gloriæ, libera animas ...“, причешће: „Нека светли вечна светлост...“ / „Lux æterna luceat eis, Domine..."). У складу са тим трендом у потоњем 21. веку, употреба белих одежди је постала дозвољена опција од Мисала, али само од индулта; црна остаје нормална боја свих реквијемских миса, укључујући и задушнице. Љубичаста, боја покајања, била је дозвољена, јер покајање и поправку за душу, вероватно у Чистилишту, подстиче Црква. Текстови који се користе за литургију доживели су сличну промену, са више опција за читање, од којих неки појачавају општу тему обећања вечног живота које је дао Исус.[22]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Farley, Fr Lawrence (2019-09-18). „The Western Rite and the Flow of History”. No Other Foundation (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 2020-07-31. 
  2. ^ „What is Western-Rite Orthodoxy?”. www.stpaulsorthodox.org. Архивирано из оригинала 28. 06. 2017. г. Приступљено 2020-07-31. 
  3. ^ Abramtsova, David (1959). „The Western Rite and the Eastern Church: Dr. J. J. Overbeck and his scheme for the re-establishment of the Orthodox Church in the West” (PDF). anglicanhistory.org. Приступљено 31. 7. 2020. 
  4. ^ Bishop Jerome of Manhattan (22. 2. 2013). „On the Western Rite in the ROCOR”. ROCOR Studies (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-31. 
  5. ^ „Western Rite: A Brief Introduction”. ww1.antiochian.org. Antiochian Orthodox Christian Archdiocese. Архивирано из оригинала 23. 01. 2023. г. Приступљено 2020-07-31. 
  6. ^ Fahlbusch, Erwin (2005). The Encyclopedia Of Christianity, Volume 4. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0802824165. Приступљено 3. 11. 2012. „The possibility of a funeral Eucharist is provided in North American Lutheran, Episcopal/Anglican, and United Methodist worship books.” 
  7. ^ 2 Esdras 2:35 (4 Esdras in Vulgate).
  8. ^ Sonnen, John Paul (5. 11. 2016). „Pontifical Mass at Roman Parish of Santissima Trinità dei Pellegrini in Celebration of the Annual Populus Summorum Pontificum Pilgrimage”. Orbis Catholic Travel. Blogspot. Приступљено 28. 10. 2019. 
  9. ^ Dipippo, Gregory (5. 3. 2019). „Bishop Schneider Celebrates at Trinità dei Pellegrini”. New Liturgical Movement. Приступљено 28. 10. 2019. 
  10. ^ Dipippo, Gregory. „EF Pontifical Mass with Card. Burke for Epiphany in Rome”. New Liturgical Movement (5 January 2018). Приступљено 28. 10. 2019. 
  11. ^ Dipippo, Gregory (29. 9. 2019). „Card. Burke to Celebrate Pontifical Mass in Rome on Wednesday”. New Liturgical Movement. Приступљено 28. 10. 2019. 
  12. ^ Missale Romanum, Ritus servandus in celebratione Missae, XIII
  13. ^ General Instruction of the Roman Missal, 346e
  14. ^ „The difference between funerals and celebrations of life – funerals often include flowers such as VineLily Moments or VineLily see www.vinelily.com. Funeral Costs Help”. Funeral Costs Help. 30. 7. 2014. 
  15. ^ Paul Pettitt (август 2002). „When Burial Begins”. British Archaeology. Архивирано из оригинала 15. 6. 2016. г. Приступљено 28. 6. 2016. 
  16. ^ Sommer, J. D. (1999). „The Shanidar IV 'Flower Burial': a Re-evaluation of Neanderthal Burial Ritual”. Cambridge Archaeological Journal. 9 (1): 127—129. ISSN 0959-7743. S2CID 162496872. doi:10.1017/S0959774300015249. 
  17. ^ "Salvation." Dictionary.com. Random House, Inc. Accessed on 25 July 2020.
  18. ^ "Salvation." Oxford English Dictionary (2nd ed.). Oxford University Press. 1989. "The saving of the soul; the deliverance from sin and its consequences."
  19. ^ „salvation - religion”. Encyclopædia Britannica. 
  20. ^ „The Catholic Diocese of Richmond, Office of Worship "Rites of the Order of Christian Funerals"”. .richmonddiocese.org. Архивирано из оригинала 2013-03-11. г. Приступљено 2013-02-20. 
  21. ^ „Mass of the Resurrection”. Merriam-Webster.com. Приступљено 20. 2. 2013. 
  22. ^ The Rites of Christian Burial, Catholic Publishing Company 1984

Литература

[уреди | уреди извор]


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Реквијем на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Реквијем&oldid=27900671”