Историјска драма (Јапан)
Јапанска историјска драма (јап. 時代劇, џидаи-геки) односи се на филмове смештене у премодерну еру Јапана, пре Меиџи рестаурације 1868. године.[1]
Позадина
[уреди | уреди извор]Са раном јапанском кинематографијом која је била чврсто укорењена у историјским позоришним традицијама као што су Кабуки и Но, тек 1907. године се појавила категорија савремених филмских драма позната као гендаи-геки, првобитно као снимљене верзије позоришних комада Шинпа („Нова школа“). који су се производили од око 1907. године. Док се студио Никатсу скоро искључиво специјализовао за џидаи-геки током предратног периода, поседујући виртуелни монопол над филмским тржиштем током 1910-их, посебно у области акционих филмова чанбара о борби мачевима, попут оних које је режирао „отац Јапанског филма“, Макино Шозо, тек када су се појавиле ривалске компаније као што су Таикацу и Шочику Кинема 1920. године, савремена тема је постала уобичајена на јапанским екранима. Ипак, џидаи-геки је наставио да чини значајан део јапанске филмске продукције, посебно за компанију Тоеи, све до 1960-их, до када је постао популарна главна компонента телевизијских драма.[1]
Филмови
[уреди | уреди извор]С обзиром на обим и разноврсност филмова обухваћених овим термином, џидаи-геки се не може сматрати жанром сам по себи. Приче могу бити смештене у Хеиан период (794–1185); период Сенгоку или период Зараћених држава (око 1450–1603); Едо, или Токугава период (1603–1868); или последње године Токугава шогуната познатог као Бакумацу период (1853–1867). Филмови се увелико разликују по стилу, садржају и намери. Многа дела су се ослањала на историјске догађаје овековечене у позоришним представама и историјским романима, као што су бројне верзије приче Чушингура о 47 оданих ронина или филмови засновани на животима легендарних личности као што је херојски самурај Мијамото Мусаши (чије бројне екранизације укључују Оскаром награђену трилогију Самурај Хироши Инагакија, објављену између 1954. и 1956. са Тоширо Мифунеом у главној улози), док су филмски ствараоци обликовали материјал у складу са духом доба, како би одговарали укусу шире јавности или дали политичке коментаре испитивањем званичне историје.[1]
Осим историјског окружења, мало је тога што би могло да повеже филмове као што је, на пример, мрачно Раскршће Кинугаса Теиносукеа (1928), пропаст оптерећена прича о неузвраћеној љубави која је била под јаким утицајем немачког експресионизма; Човечност и папирни балони Јаманака Садаоа (1937), који је описан као савремена драма у историјским костимима, његова порука је у супротности са милитаристичким етосом године изласка, са портретом старог самураја који је присиљен сиромаштвом да прода свој мач и младог самураја који преживљава продајом папирних балона које његова жена прави; Клан Абе (1938) Кумагај Хисаторе, заснован на краткој причи Морија Огаија из 1912. смештеној у 17. век, чије је прихватање лојалности и самопожртвовања више било у складу са ратном идеологијом; драме Мизогучи Кенџија усредсређене на жене са Танаком Кинуџо у главној улози, као што је Живот Охару (1952); Крвави престо Акира Куросаве (1957), заснован на драми Вилијема Шекспира Магбет; Кудо Еиичи-јев Велики окршај (1964), у којем је борба за моћ између групе самураја који планирају да убију шогуновог наследника представљена као директна алегорија насилних студентских протеста из доба Анпо споразума; Двоструко самоубиство Шинода Масахира (1969), формално експериментални филм који стилски скреће пажњу на Бунраку комад Чикамацу Монзаемона на којој се заснива, или Затоичи (2003), Китано Такеши-јево оживљавање популарне чанбара серије из 1960-их у којој глуми Кацу Шинтаро.[1]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Sharp, Jasper (2011). Historical dictionary of Japanese cinema. Lanham, Md.: Scarecrow Press. стр. 110—111. ISBN 978-0-8108-5795-7. OCLC 707023100.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
