Пређи на садржај

Болеслав I Храбри

С Википедије, слободне енциклопедије
Болеслав I Храбри
Болеслав I Храбри
Лични подаци
Датум рођења966. или 967.
Место рођењаПознањ,
Датум смрти17. јун 1025.(1025-06-17) (58/59 год.)
Место смртиКраков?,
Породица
СупружникЈудита од Угарске, Емнилда од Лужица, Ода од Мајсена
ПотомствоБезприм Пјаст, Regelinda, Мјешко II Пјаст, Otto Bolesławowic
РодитељиМјешко I Пјаст
Дубравка од Чешке
ДинастијаПјастови
Кнез Пољске
Период992-1025
ПретходникМјешко I Пјаст
Краљ Пољске
Период1025-1025
НаследникМјешко II Пјаст
Војвода Бохемије
ПретходникВладивој Пшемисл
НаследникЈаромир, војвода Чешке

Болеслав I Храбри или Болеслав I Пјаст (пољ. Bolesław I Chrobry; 966. или 96717. јун 1025)[1] је први краљ Пољске (1025) из династије Пјастова. Био је војвода Пољске (992—1025).[2][3][4]

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Болеслав је рођен 966. или 967. године,[1] као прво дете пољског Мешка I и његове супруге, бохемске принцезе Добраве.[5][6] Његов Епитаф, који је написан средином 11. века, наглашавао је да је Болеслав рођен од „безверног“ оца и „правоверне“ мајке, што сугерише да је рођен пре крштења свог оца.[6][7] Болеслав је крштен убрзо након рођења.[8] Име је добио по свом деди по мајци, Болеславу I, војводи од Чешке.[9] О Болеславовом детињству се не зна много. Његов епитаф бележи да је подвргнут традиционалној церемонији шишања у узрасту од седам година и да је прамен његове косе послат у Рим.[8] Последњи акт сугерише да је Мјешко желео да свог сина стави под заштиту Свете столице.[8][10] Историчар Тадеуш Мантојфел каже да је Болеславу била потребна та заштита јер га је отац послао на двор Отона I, цара Светог римског царства, у знак његове оданости цару.[10] Међутим, историчар Марек Казимирз Барански примећује да је спорна тврдња да је Болеслав послат као талац на царски двор.[11]

Приступање и консолидација

[уреди | уреди извор]
Мапа која приказује Пољску
Пољска и делови Помераније привремено освојени почетком Болеславове владавине

Мјешко I је умро 25. маја 992. године.[12][13] Савременик Титмар из Мерсебурга је забележио да је Мјешко оставио „да се његово краљевство подели међу многим претендентима“, али је Болеслав ујединио земљу „лисичјим лукавством“[2] и протерао своју маћеху и полубраћу из Пољске.[3][4] Два пољска господара Одилијен и Прзибивој,[14] који су подржавали њу и њене синове, ослепљени су по Болеславовом наређењу.[4] Историчар Пшемислав Вишевски напомиње да је Болеслав већ преузео контролу над целом Пољском до 992;[15] Плешчињски пише да се то догодило тек у последњим месецима 995. године.[3]

Прве Болеславове кованице су издате око 995. године.[16] На једној од њих стајао је натпис Vencievlavus, што показује да је ујака своје мајке, војводу Вацлава I од Чешке, сматрао свецем заштитником Пољске.[17] Болеслав је послао појачање у Свето римско царство да се бори против Полабских Словена у лето 992. године.[18][19] Болеслав је лично предводио пољску војску да помогне царским трупама у инвазији на земљу Ободрита или Велета 995. године.[18][19][20] Током кампање упознао је младог немачког монарха, Ота III.[21]

Собеслав, поглавар чешке династије Славника, такође је учествовао у кампањи 995. године.[22] Користећи Собеславово одсуство, Болеслав II од Чешке је упао на Славниково властелинство и наложио помор већине чланова породице.[23] Сазнавши за судбину својих рођака, Собеслав се настанио у Пољској.[3][24] Болеслав му је дао уточиште „ради [Собеславовог] светог брата“,[25] бискупа Адалберта Прашког, према агиографијама потоњег.[26] Адалберт (познат као Војчех пре свог посвећења)[27] такође је дошао у Пољску 996. године, јер је Болеслав „био прилично пријатељски расположен према њему“.[26][28] Адалбертове хагиографије сугеришу да су бискуп и Болеслав блиско сарађивали.[29] Почетком 997. Адалберт је напустио Пољску да би прозелитирао међу Прусима, који су нападали источну границу Болеславовог царства.[20][29] Међутим, пагани су га убили 23. априла 997. године.[29] Болеслав је откупио Адалбертове остатке, плативши њихову тежину у злату, и сахранио их у Гњезну.[11][29][30] Делове леша бискупа мученика послао је цару Отону III који је био Адалбертов пријатељ.[30]

Почетак покрштавања Пољске

[уреди | уреди извор]

Отац Болеслава је био кнез Мјешко I, који је примио хришћанство 966. и од тада се Пољска сматра хришћанском земљом. Мјешко и Болеслав су веровали да су покрштавањем добили зелено светло да заузимају околне земље у име вере. До 997. заузео је већ доста околних територија, а покушај заузимања Пруске показао се неуспешним.

Територијални добици

[уреди | уреди извор]

Болеслав је наследио од свог оца подручје око долине Варте, што је било много мање од данашње Пољске. До 997, Болеслав је већ поседовао

Нешто касније шири се на

Покушај покрштавања Пруса

[уреди | уреди извор]

Болеслав Храбри је послао светог Адалберта Прашког 997. на Балтик као мисионара са циљем покрштавања Пруса. Тим покушајем и мисионарским радом, Адалберт Прашки завршио је као мученик и као светац.

Адалберт Прашки је покушао као и други мисионари да увери Прусе да свети храстови немају никаквих духова. Да би то доказао сјекао је свете храстове од Пруса. Пруси су то протумачили као светогрђе, па су убили Адалберта Прашког. Болеслав га је откупио за онолико злата колико је био тежак. Био је први словенски светац. Проглашен је свецем и од католичке и од православне цркве.

"Крунисање првог пољског краља," рад Јана Матејка 1889, Краљевски дворац Варшава

Партнерство цара Отона III

[уреди | уреди извор]

Болеслав Храбри је 1000. примио цара Отона III током његовог ходочашћа гробу светог Адалберта Прашког у Гњезну. Болеслав добија титулу „брат и партнер у царству“. Током те посете Отон додељује Гњезну статус надбискупије и тако настаје пољска надбискупија у Гњезну. Постојање надбискупије допринело је дужем раздобљу касније пољске самосталности.

После смрти Отона III 1002, Болеслав Храбри заузима Лужице и Мајсен. Искористио је свађе око наслеђа, па је тако преузео царске територије. Болеслав је раније подржавао Хенрика II Баварског против Отона III, па га је подржао у току борбе за трон након Отонове смрти.

Болеслав је освојио је Бохемију, па је постао војвода Чешке и Моравске (1003—1004), где је владао као Болеслав IV. Хенрик II је ратовао неколико пута против Болеслава. У првом походу успео је делимично повратити територије које је Болеслав заузео. Посебну важност је имао Мајсен.

Стално је ратовао против Хенрика II, тако да је коначно 1018. склопљен мир по коме Лужице у којима живе Лужички Срби припадају Болеславу, а Бохемија припада Хенрику. Болеславу припада и Моравска, а Мајсен остаје у немачким рукама. При томе је Болеслав требало да се обавеже да признаје Хенрика као надређеног, а да те земље припадају Болеславу као феуд. Граница Пољске је источно од Шпреје и источно од доњег тока Одре.

Умешао се у сукоб Јарослава Мудрог и Свјатополка I у Кијевској Русији. При томе је себи припојио источну Галицију.

Први краљ Пољске

[уреди | уреди извор]

Након смрти Хенрика II Болеслав постаје 1025. први краљ Пољске. Пољска је уздигнута на ниво краљевине. Дотада су пољски владари били само принчеви. Брзо након тога Болеслав умире, а његов син Мјешко II постаје нови краљ Пољске.

Болеслав је по први пут ујединио провинције, које су постале традиционалне територије Пољске:

Болеслав је био национални херој Лужичких Срба, јер их је укључио у словенску државу након дуге борбе са Немцима.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Siemowit
 
 
 
 
 
 
 
8. Lestko
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Сјемомисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Мјешко I Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Gorka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Болеслав I Храбри
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Борживој I
 
 
 
 
 
 
 
12. Вратислав I Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Људмила од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
6. Болеслав I Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Драхомира
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Дубравка од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Бјагота
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Tymieniecki Kazimierz, Bolesław Chrobry. In: Konopczyński Władysław (ed): Polski słownik biograficzny. T. II: Beyzym Jan – Brownsford Marja. Kraków: Nakładem Polskiej Akademii Umiejętności. 1936. ISBN 83-04-00148-9. стр. 248.
  2. ^ а б The Chronicon of Thietmar of Merseburg (ch. 4.58.), p. 192.
  3. ^ а б в г Pleszczyński 2001, стр. 417.
  4. ^ а б в Manteuffel 1982, стр. 56–57.
  5. ^ Wiszewski 2010, стр. xliii.
  6. ^ а б Vlasto 1970, стр. 115.
  7. ^ Wiszewski 2010, стр. 57, 60.
  8. ^ а б в Wiszewski 2010, стр. 63.
  9. ^ Barford 2001, стр. 163.
  10. ^ а б Manteuffel 1982, стр. 51.
  11. ^ а б Barański 2008, стр. 51, 60–68.
  12. ^ Manteuffel 1982, стр. 55.
  13. ^ Wiszewski 2010, стр. xlii.
  14. ^ The Chronicon of Thietmar of Merseburg (ch. 4.58.), p. 193.
  15. ^ Wiszewski 2010, стр. xxxvii.
  16. ^ Berend, Urbańczyk & Wiszewski 2013, стр. 145.
  17. ^ Berend, Urbańczyk & Wiszewski 2013, стр. 144–145.
  18. ^ а б Pleszczyński 2001, стр. 416.
  19. ^ а б Manteuffel 1982, стр. 56.
  20. ^ а б Vlasto 1970, стр. 125.
  21. ^ Vlasto 1970, стр. 124–125.
  22. ^ Manteuffel 1982, стр. 57.
  23. ^ Manteuffel 1982, стр. 57–58.
  24. ^ Manteuffel 1982, стр. 58.
  25. ^ Life of Saint Adalbert Bishop of Prague and Martyr (ch. 25.), p. 165.
  26. ^ а б Wiszewski 2010, стр. 13.
  27. ^ Barford 2001, стр. 255.
  28. ^ Life of Saint Adalbert Bishop of Prague and Martyr (ch. 26.), p. 167.
  29. ^ а б в г Manteuffel 1982, стр. 60.
  30. ^ а б Vlasto 1970, стр. 104–105.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Tymieniecki, Kazimierz (1936). „Bolesław Chrobry”. Ур.: Konopczyński, Władysław. Polski słownik biograficzny. II: Beyzym Jan – Brownsford Marja. Kraków: Nakładem Polskiej Akademii Umiejętności. стр. 248. ISBN 978-83-04-00148-0. 

Примарни извори

[уреди | уреди извор]
  • "Life of the Five Brethren by Bruno of Querfurt (Translated by Marina Miladinov)" In Saints of the Christianization Age of Central Europe (Tenth-Eleventh Centuries) (Edited by Gábor Klaniczay, translated by Cristian Gaşpar and Marina Miladinov, with an introductory essay by Ian Wood) [Central European Medieval Texts, Volume 6.]. Central European University Press. 2013. ISBN 978-615-5225-20-8. стр. 183–314..
  • "Life of Saint Adalbert Bishop of Prague and Martyr (Translated by Cristian Gaşpar)" In Saints of the Christianization Age of Central Europe (Tenth-Eleventh Centuries) (Edited by Gábor Klaniczay, translated by Cristian Gaşpar and Marina Miladinov, with an introductory essay by Ian Wood) [Central European Medieval Texts, Volume 6.]. Central European University Press. 2013. ISBN 978-615-5225-20-8. стр. 77–182..
  • Ottonian Germany: The Chronicon of Thietmar of Merseburg (Translated and annotated by David A. Warner) Manchester University Press. 2001. ISBN 978-0-7190-4926-2..
  • "The Deeds of Conrad II (Wipo)" In Imperial Lives & Letters of the Eleventh Century (Translated by Theodor E. Mommsen and Karl F. Morrison, with a historical introduction and new suggested readings by Karl F. Morrison, edited by Robert L. Benson). Columbia University Press. 2000. ISBN 978-0-231-12121-7. стр. 52–100..
  • The Deeds of the Princes of the Poles (Translated and annotated by Paul W. Knoll and Frank Schaer with a preface by Thomas N. Bisson) CEU Press. 2003. ISBN 978-963-9241-40-4..

Секундарни извори

[уреди | уреди извор]