Пређи на садржај

Мајкл Хотон (вирусолог)

С Википедије, слободне енциклопедије
Мајкл Хотон
Мајкл Хотон
Лични подаци
Пуно имеМајкл Хотон
Датум рођења(1949{{month}}{{{day}}})1949.
Уједињено Краљевство
ОбразовањеДоктор медицине
Научни рад
Пољевирусологија
Познат пооткрићу вируса хепатитиса Ц
Награденаграда Роберт Кох (1993)
Ласкерова награда за клиничка истраживања у медицини (2000)
Почасни докторат наука Универзитета у Источној Англији (2019)Хепдарт-ова награда за животно дело (2009)
Нобелова награда за физиологију или медицину (2020)

Мајкл Хотон (енгл. Michael Houghton рођен 1949) је британски научник и добитник Нобелове награде. Заједно са Кви-Лим Чо-уом, Џорџом Куо-ом и Даниелом В. Брадлеи-јем, је открио хепатитис Ц 1989. године [1]. Такође је 1986. суоткрио геном хепатитиса Д. [2] Откриће вируса хепатитиса Ц (ХЦВ) довело је до брзог развоја дијагностичких реагенса за откривање ХЦВ-а у залихама крви, што је смањило ризик од стицања ХЦВ-а трансфузијом крви са једног на три на око један од два милиона. [3] [4] Процењује се да је испитивање антитела спречило најмање 40.000 нових инфекција годишње само у САД и многим другим земљама широм света. [5]

Хотон је тренутно запослен као професор вирусологије на Универзитету у Алберти у Канади. [6] Добитник је Нобелове награде за физиологију или медицину за 2020. годину заједно са Харви Алтером и Чарлс Рајсом. [7] [8]

Детињство, младост и образовање

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Уједињеном Краљевству 1949. године; био возач камиона и синдикални званичник. [5] У 17. години након читања о Лују Пастер-у, Хотон је пожелео да постане микробиолог.[9] [10] Хотон је добио стипендију за студије на Универзитету Источне Англије где је 1972. године дипломирао биолошке науке, а потом је докторирао из биохемије на Кингс колеџу у Лондону 1977.[11]

Каријера

[уреди | уреди извор]
Нобелова награда за физиологију или медицину 2020: Семинални експерименти Харви Алтера, Чарлс Рајса и Мајкл Хотона (вирусолог) који су довели до открића ХЦВ као узрочника не-А, не-Б хепатитиса.

Хотон се придружио енгл. G. D. Searle & Company пре него што је 1982. прешао у корпорацију енгл. Chiron. Хотон је заједно са колегама Кви-Лим Чо-уом, Џорџом Куо-ом и Даниелом В. Брадлеи-јем из Центра за контролу и превенцију болести први пут открио доказе о ХЦВ-у. [12] Ово истраживање је, међутим, оспорено на основу неуспеха у демонстрирању патогености - другим речима, да вирус који је идентификовао Хотон заправо узрокује хепатитис. [13] [14] Хотоново истраживање зависило је од рада његовог каснијег нобеловског супримаоца Харвија Алтера из 1978. године. Алтеров тим из НИХ извадио је крв из онога што је било познато као "Нон-А не-Б хепатитис" и убризгао га у пет шимпанза. После 14 недеља, шимпанзе су показале повишене вредности јетре на стандардним тестовима - могући докази за вирус (нарочито у Алтеровом експерименту недостајала је контролна група, што значи да није могла бити искључена реакција јетре на страни крвни серум) [15]

Хотон је био коаутор низа основних студија објављених 1989. и 1990. године које су идентификовале антитела на хепатитис Ц у крви, посебно међу пацијентима са већим ризиком од заразе болешћу, укључујући оне који су добили трансфузију крви. [16] [17] [18] [19] Овај рад је 1990. године довео до развоја скрининг теста; широко распрострањени скрининг крви започет 1992. године развојем осетљивијег теста од тада је практично елиминисао загађење хепатитиса Ц донираним залихама крви у Канади. [20] [21] У другим студијама објављеним током истог периода, Хотон и сарадници повезали су хепатитис Ц са раком јетре. [22] [23] [24]

2013. године, Хотонов тим са Универзитета у Алберти показао је да је вакцина изведена из једног соја хепатитиса Ц ефикасна против свих сојева вируса. [25] [26]Од 2020. године вакцина је у предклиничким испитивањима . [27]

Награде

[уреди | уреди извор]
  • 1992 - Спомен-награда Карла Ландстеинер-а [28]
  • 1993 - награда Роберт Кох [29]
  • 1994. - Награда Вилиам Беаумонт [30]
  • 2000 - Ласкер награда [31]
  • 2005. - Меморијална награда Дале А. Смит [32]
  • 2009 - Хепдарт-ова награда за животно дело [33]
  • 2013. - Постао је прва особа која је одбила међународну награду Гаирднер фондације од 100.000 долара изјавивши „Осетио сам да би било неправедно од мене да прихватим ову награду без укључивања двојице колега, др Кви-Лим Чо-а и др ЏорџаProf Michael Houghton (cropped).jpg Куо-а." [34] [35]
  • 2019 - Почасни докторат наука Универзитета у Источној Англији [36]
  • 2020. - Нобелова награда за физиологију или медицину [7]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Isolation of a cDNA clone derived from a blood-borne non-A, non-B viral hepatitis genome”. Science. 244 (4902): 359—62. април 1989. Bibcode:1989Sci...244..359C. CiteSeerX 10.1.1.469.3592 Слободан приступ. PMID 2523562. doi:10.1126/science.2523562. 
  2. ^ Wang, KS; Choo, QL; Weiner, AJ; Ou, JH; Najarian, RC; Thayer, RM; Mullenbach, GT; Denniston, KJ; Gerin, JL (9. 10. 1986). „Structure, sequence and expression of the hepatitis delta (delta) viral genome”. Nature. 323 (6088): 508—14. Bibcode:1986Natur.323..508W. PMID 3762705. doi:10.1038/323508a0. 
  3. ^ „Opinion: Nobel-worthy discovery right in our backyard”. Canadian for Health Research. Архивирано из оригинала 14. 09. 2016. г. Приступљено 4. 9. 2016. 
  4. ^ „Science world abuzz as virologist turns down Gairdner award”. The Globe and Mail. Приступљено 10. 9. 2016. 
  5. ^ а б Thompson, Gilbert (2014). Pioneers of Medicine Without a Nobel Prize. стр. 209. ISBN 978-1-78326-386-8. 
  6. ^ „MMI Faculty – Michael Houghton, PhD”. Архивирано из оригинала 06. 03. 2018. г. Приступљено 13. 1. 2014. 
  7. ^ а б „Press release: The Nobel Prize in Physiology or Medicine 2020”. Nobel Foundation. Приступљено 5. 10. 2020. 
  8. ^ Wu, Katherine J.; Victor, Daniel (5. 10. 2020). „Nobel Prize in Medicine Awarded to Scientists Who Discovered Hepatitis C Virus – Harvey J. Alter, Michael Houghton and Charles M. Rice were jointly honored for their decisive contribution to the fight against blood-borne hepatitis, a major global health problem.”. The New York Times. Приступљено 6. 10. 2020. 
  9. ^ „Michael Houghton, PhD”. Canadians for Health Research. Архивирано из оригинала 14. 06. 2012. г. Приступљено 8. 10. 2016. 
  10. ^ „Eureka moments in research”. Alberta Innovates: Health Solutions. Архивирано из оригинала 13. 11. 2017. г. Приступљено 8. 10. 2016. 
  11. ^ Boyer, J.L; Blum, H.E; Maier, K.P; Sauerbruch, T.; Stalder, G.A (31. 3. 2001). Liver Cirrhosis and Its Development – Google Books. ISBN 978-0-7923-8760-2. Приступљено 12. 1. 2014. 
  12. ^ Houghton, M (2009). „The long and winding road leading to the identification of the hepatitis C virus.”. J. Hepatol. 51 (5): 939—948. PMID 19781804. doi:10.1016/j.jhep.2009.08.004 Слободан приступ. 
  13. ^ Duesberg and Schwartz (1992). „Latent Viruses and Mutated Oncogenes: No Evidence for Pathogenicity”. Progress in Nucleic Acid Research and Molecular Biology. 43: 135-204. ISBN 9780125400435. PMID 1410445. doi:10.1016/S0079-6603(08)61047-8. 
  14. ^ Regush, Nicholas. „Vapor Virus?”. ABC News. Архивирано из оригинала 20. 8. 2001. г. Приступљено 6. 10. 2020. 
  15. ^ „Transmissible agent in non-A, non-B hepatitis”. The Lancet. 1 (8062): 459—63. 4. 3. 1978. PMID 76017. doi:10.1016/s0140-6736(78)90131-9. 
  16. ^ Kuo, G; Choo, Q-L; Alter, HJ; Gitnick, GI; Redeker, AG; Purcell, RH; Miyamura, T; Dienstag, JL; Alter, MJ (1989). „An assay for circulating antibodies to a major etiologic virus of human non-A, non-B hepatitis.”. Science. 244 (4902): 362—364. Bibcode:1989Sci...244..362K. PMID 2496467. doi:10.1126/science.2496467. 
  17. ^ Esteban, JI; Viladomiu, L; Bonzalez, A; Roget, M; Genesca, J; Guardia, J; Esteban, R; Lopez-Talavera, JC; Hernandez, JM (1989). „Hepatitis C virus antibodies among risk groups in Spain.”. Lancet. 334 (8658): 294—297. PMID 2569102. doi:10.1016/s0140-6736(89)90485-6. 
  18. ^ Van Der Poel, CL; Ressink, HW; Lelie, PN; Leentvaar-Kuypers, A; Choo, Q-L; Kuo, G; Houghton, M (1989). „Anti-hepatitis C antibodies and non-A, non-B post-transfusion hepatitis in the Netherlands.”. Lancet. 334 (8658): 297—298. PMID 2569103. doi:10.1016/s0140-6736(89)90486-8. 
  19. ^ Alter, HJ; Purcell, RH; Shih, JW; Melpolder, JC; Houghton, M; Choo, Q-L; Kuo, G (1989). „Detection of antibody to hepatitis C virus in prospectively followed transfusion recipients with acute and chronic non-A, non-B hepatitis”. N. Engl. J. Med. 321 (22): 1494—1500. PMID 2509915. doi:10.1056/nejm198911303212202. 
  20. ^ Cha, T-A; Kolberg, J; Irvine, B; Stempien, M; Beall, E; Yano, M; Choo, Q-L; Houghton, M; Kuo, G (1991). „Use of a signature nucleotide sequence of hepatitis C virus for detection of viral RNA in human serum and plasma”. J. Clin. Microbiol. 29 (11): 2528—2534. PMC 270367 Слободан приступ. PMID 1663510. doi:10.1128/JCM.29.11.2528-2534.1991. 
  21. ^ Bresters, D; Cuypers, HT; Reesink, HW; Schaasberg, WP; van der Poel, CL; Mauser-Bunschoten, EP; Houghton, M; Choo, Q-L; Kuo, G (1992). „Enhanced sensitivity of a second generation ELISA for antibody to hepatitis C virus.”. Vox Sang. 62 (4): 213—217. PMID 1379394. doi:10.1111/j.1423-0410.1992.tb01201.x. 
  22. ^ Hasan, F; Jeffers, L; de Medina, M; Reddy, R; Parker, T; Schiff, E; Houghton, M; Choo, Q-L; Kuo, G (1989). „Hepatitis C HCV associated hepatocellular carcinoma.”. Hepatology. 10 (4): 589—91. PMID 2169456. doi:10.1002/hep.1840100432. 
  23. ^ De Bisceglie, AM; Alter, H; Kuo, G; Houghton, M; Hoofnagle, JH (1989). „Detection of antibody to hepatitis C virus in patients with various chronic liver diseases.”. Hepatology. 10 (4): 581. doi:10.1002/hep.1840100432. 
  24. ^ Saito, I; Miyamura, T; Ohbayashi, A; Harada, H; Katayama, T; Kikuchi, S; Watanabe, Y; Koi, S; Onji, M (1990). „Hepatitis C virus infection is associated with the development of hepatocellular carcinoma.”. Proc. Natl. Acad. Sci. USA. 87 (17): 6547—6549. Bibcode:1990PNAS...87.6547S. PMC 54573 Слободан приступ. PMID 2168552. doi:10.1073/pnas.87.17.6547. 
  25. ^ Law, JL; Chen, C; Wong, J; Hockman, D; Santer, DM; Frey, SE; Belshe, RB; Wakita, T; Bukh, J (19. 3. 2013). „A hepatitis C virus (HCV) vaccine comprising envelope glycoproteins gpE1/gpE2 derived from a single isolate elicits broad cross-genotype neutralizing antibodies in humans.”. PLOS ONE. 8 (3): e59776. Bibcode:2013PLoSO...859776L. PMC 3602185 Слободан приступ. PMID 23527266. doi:10.1371/journal.pone.0059776. 
  26. ^ Houghton, M; Law, J; Tyrrell, DL (2013). „An inactivated hepatitis C virus vaccine on the horizon?”. Gastroenterology. 145 (2): 285—288. PMID 23806539. doi:10.1053/j.gastro.2013.06.029. 
  27. ^ „University of Alberta virologist awarded Nobel Prize in Physiology or Medicine”. EurekAlert! (на језику: енглески). Приступљено 6. 10. 2020. 
  28. ^ Karl Landsteiner Memorial Award 1992
  29. ^ „Robert Koch Prize 1993”. Архивирано из оригинала 13. 11. 2017. г. Приступљено 29. 10. 2020. 
  30. ^ William Beaumont Prize 1994
  31. ^ Albert Lasker Clinical Medical Research Award 2000
  32. ^ „List of Past AABB Award Recipients”. aabb.org. Приступљено 6. 10. 2020. 
  33. ^ „The William H. Prusoff HEP DART Lifetime Achievement Award”. Архивирано из оригинала 6. 10. 2020. г. Приступљено 6. 10. 2020. 
  34. ^ „World-renowned virologist named recipient of Gairdner Award”. 22. 3. 2013. Архивирано из оригинала 12. 1. 2014. г. Приступљено 13. 1. 2014. 
  35. ^ Boesveld, Sarah (20. 3. 2013). „Edmonton scientist turns down $100,000 'baby Nobel' because it shut out colleagues”. Приступљено 13. 1. 2014. 
  36. ^ „A Titanic actor, climate change trailblazer and banking boss: Meet UEA's newest honorary graduates”. Eastern Daily Press. Архивирано из оригинала 11. 06. 2019. г. Приступљено 15. 9. 2020. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мајкл_Хотон_(вирусолог)&oldid=28699455”