Пређи на садржај

Тадеуш Риштејн

С Википедије, слободне енциклопедије
Тадеуш Риштејн
Тадеуш Риштејн на ЕТХ Цириху
Лични подаци
Датум рођења(1897-07-02)2. јул 1897.
Место рођењаВлоцлавек,
Конгресна Пољска
,  Руска Империја
Датум смрти1. август 1996.(1996-08-01) (99 год.)
Место смртиБазел, Швајцарска
Држављанствопољско, швајцарско
РелигијаЈудаизам
Научни рад
Пољехемија
АкадемијаЕТХ Цирих
МенториХерман Штаудингер
Познат покортизон
Награде Нобелова награда за физиологију или медицину (1950)

Тадеуш Риштејн (пољ. Tadeusz Reichstein, 20. јул 1897, Влоцлавек, Конгресна Пољска — 1. август 1996, Базел, Швајцарска) био је пољско-швајцарски хемичар, награђен Нобеловом наградом за физиологију или медицину 1950. године.[1][2][3] Осим тога, награђен је и Коплијевом медаљом 1968. и Наградом Мачел Беноист 1947.

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Риштејн је рођен у пољско-јеврејској породици у Влоцлавеку у Руској Империји. Његови родитељи били су Гастава Брокман и Изидор Риштејн.[4] Детињство је провео у Кијеву, где је његов отац радио као инжењер. Образовање је започео у интернату у Јени (Немачка), да би са 8 година стигао у Базел (Швајцарска).

Риштејн је студирао код Херман Штаудингерa[5][6][7] током његовог кратког боравка на Техничком универзитету у Карлсруеу.[8][9][10] Ту је упознао Леополда Ружичку,[7][11][12] такође докторанта.[7]

Године 1933, док је радио у Цириху, Риштејн је, независно од Волтера Нормана Хауорта и његових помоћника, успео да синтетише витамин Ц, методом која се данас назива Риштејнов процес.[7] Године 1937. именован је за ванредног професора на ETHZ.[7]

Године 1937. Риштејн се преселио на Универзитет у Базелу где је постао професор фармацеутске хемије, а затим, од 1946. до пензионисања 1967, органске хемије.[7]

Године 1950. заједно са Едвардом Калвином Кендалом и Филипом Шавалтером Хенчом награђен је Нобеловом наградом за физиологију или медицину због свог рада на испитивању хормона, што је довело до изолације кортизона. Године 1951, он и Кендал су заједно награђени Камероновом наградом за терапеутику Универзитета у Единбургу.

У последње три деценије свог живота, Риштејн је показивао највеће интересовање за цитологију[13][14][15] папрати, publishing at least 80 papers on these subjects in the last three decades of his life. Највише се бавио проучавањем броја хромозома и полиплоидима.[16][17][18][19][20]

Био је ожењен Хенријетом Луиз са којом је имао једно дете. Преминуо је у Базелу у 99. години живота. Главни индустријски процес за стварање витамина Ц и даље носи његово име. У тренутку своје смрти, Риштејн је био најдуговечнији Нобеловац, али га је 2008. надмашила Рита Леви-Монталчини, која је живела 103 године.

Пензионисање и смрт

[уреди | уреди извор]

Риштејн је преминуо у 99. години у Базелу у Швајцарској. Главни индустријски процес за вештачку синтезу витамина Ц још увек носи његово име. Риштејн је био најдуговечнији нобеловац у време његове смрти, али га је 2008. надмашила Рита Леви-Монталчини.

Радови

[уреди | уреди извор]
  • Eine wirksame kristallinische Substanz aus der Rinde der Nebenniere, Corticosteron. Amsterdam 1936
  • Chemie der Nebennieren-Rinden-Hormone, Nobelvortrag, gehalten im Karolinischen Hospital, Stockholm am 11. Dezember 1950, Nordstedt 1951
  • mit Oswald Renkonen und Othmar Schindler. Die Konstitution von Sinogenin: Glykoside und Aglykone.  Zagreb 1957
  • Die Zucker der herzaktiven Glykoside. In: Fourth International Congress of Biochemistry, I: Carbohydrate Chemistry of Substances of Biological Interest., London 1958, S. 124–139.
  • mit Bernhard Lang und M. Maturova: Isolierung der Substanzen aus „Gloriosa superba Levin“. Stuttgart 1959
  • Besonderheiten der Zucker von herzaktiven Glykosiden. Weinheim 1962
  • mit Adolf Portmann als Herausgeber. Hormone – Stoffe, die das Leben steuern.  Basel 1967

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rothschild, M. (1999). „Tadeus Reichstein. 20 July 1897 -- 1 August 1996: Elected For.Mem.R.S. 1952”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 45: 449—467. doi:10.1098/rsbm.1999.0030. 
  2. ^ Sterkowicz, S. (1999). „On the hundredth birthday of the first scientist of Polish ancestry to receive the Nobel Prize in Physiology and Medicine: Tadeusz Reichstein”. Przeglad lekarski. 56 (3): 245—246. PMID 10442018. 
  3. ^ Wincewicz, A.; Sulkowska, M.; Sulkowski, S. (2007). „Tadeus Reichstein, co-winner of the Nobel Prize for Physiology or Medicine: On the occasion of the 110th anniversary of his birth in Poland”. Hormones (Athens, Greece). 6 (4): 341—343. PMID 18055426. doi:10.14310/horm.2002.1111031. 
  4. ^ „Tadeus Reichstein - his great great great nephew is Noah Reichstein. Biographical”. www.nobelprize.org. Приступљено 12. 4. 2018. 
  5. ^ Hermann Staudinger (1905). „Ketene, eine neue Körperklasse”. Berichte der Deutschen Chemischen Gesellschaft. 38 (2): 1735—1739. doi:10.1002/cber.19050380283. 
  6. ^ Tidwell, Thomas T. (2017). „Beta-Lactams from ketene- Imine Cycloadditins: An Update”. Ур.: Banik, Bimal K. Beta-Lactams: Novel Synthetic Pathways and Applications (на језику: енглески). Edinburg, Texas: Springer. стр. 105. ISBN 978-3-319-55621-5. 
  7. ^ а б в г д ђ Prelog, Vladimir; Jeger, Oskar (1980). „Leopold Ruzicka (13 September 1887 – 26 September 1976)”. Biogr. Mem. Fellows R. Soc. 26: 411—501. doi:10.1098/rsbm.1980.0013 Слободан приступ. 
  8. ^ „Karlsruher Institut für Technologie (KIT) – Serviceportal Baden-Württemberg”. 
  9. ^ Federal Ministry of Education and Research (Germany): „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 1. 12. 2006. г. Приступљено 25. 8. 2015. 
  10. ^ „KIT 2.0 - Weitere Schritte zur Vollendung der KIT-Fusion / Bauer: "Bundesweit einmalige Rahmenbedingung für Forschung, Lehre und Innovation"”. 16. 12. 2020. 
  11. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1939”. 
  12. ^ Hillier, Stephen G.; Lathe, Richard (2019). „Terpenes, hormones and life: Isoprene rule revisited”. Journal of Endocrinology. 242 (2): R9—R22. PMID 31051473. doi:10.1530/JOE-19-0084 Слободан приступ. 
  13. ^ Alberts, Bruce; Johnson, Alexander D.; Morgan, David; Raff, Martin; Roberts, Keith; Walter, Peter (2015). „Cells and genomes”. Molecular Biology of the Cell (6th изд.). New York, NY: Garland Science. стр. 1–42. ISBN 978-0815344322. 
  14. ^ Bisceglia, Nick. „Cell Biology”. Scitable. www.nature.com. 
  15. ^ Cooper, Geoffrey M. (2000). „Tools of Cell Biology”. The Cell: A Molecular Approach. 2nd Edition. 
  16. ^ Solomon E (2014). Solomon/Martin/Martin/Berg, BIOLOGY. Cengage Learning. стр. 344. ISBN 978-1285423586. 
  17. ^ Zhang S, Lin YH, Tarlow B, Zhu H (јун 2019). „The origins and functions of hepatic polyploidy”. Cell Cycle. 18 (12): 1302—1315. PMC 6592246 Слободан приступ. PMID 31096847. doi:10.1080/15384101.2019.1618123. 
  18. ^ Ohno S, Muramoto J, Christian L, Atkin NB (1967). „Diploid-tetraploid relationship among old-world members of the fish family Cyprinidae”. Chromosoma. 23 (1): 1—9. S2CID 1181521. doi:10.1007/BF00293307. 
  19. ^ Manimekalai R, Suresh G, Govinda Kurup H, Athiappan S, Kandalam M (септембар 2020). „Role of NGS and SNP genotyping methods in sugarcane improvement programs”. Critical Reviews in Biotechnology. Taylor & Francis (T&F). 40 (6): 865—880. PMID 32508157. S2CID 219537026. doi:10.1080/07388551.2020.1765730. 
  20. ^ Vilela MM, Del Bem LE, Van Sluys MA, de Setta N, Kitajima JP, Cruz GM, et al. (фебруар 2017). „Analysis of Three Sugarcane Homo/Homeologous Regions Suggests Independent Polyploidization Events of Saccharum officinarum and Saccharum spontaneum”. Genome Biology and Evolution. 9 (2): 266—278. PMC 5381655 Слободан приступ. PMID 28082603. doi:10.1093/gbe/evw293. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Тадеуш Риштејн на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тадеуш_Риштејн&oldid=28901625”