Пређи на садржај

Хумпхреy Богарт

Извор: Wikipedija
Хумпхреy Богарт
глумац
Хумпхреy Богарт у филму Сабрина
Биографске информације
РођењеХумпхреy ДеФорест Богарт
(1899-12-25)25. 12. 1899.
Неw Yорк, САД
Смрт14. 1. 1957. (доб: 57)
Лос Ангелес, САД
ПсеудонимБогие
СупружникЛаурен Бацалл (1945-1957)
Маyо Метхот (1938-1945)
Марy Пхилипс (1928-1937)
Хелен Менкен (1926-1927)
РодитељиБелмонт Богарт
Мауд Богарт
ДјецаСтепхен Х. Богарт
Леслие Хоwард Богарт
Професионалне информације
Занимањеглумац
Опус
Дјелатни период1920-1956
Знамените улоге
Службене странице
http://www.humphreybogart.com/

Хумпхреy Богарт (Неw Yорк, 25. децембар 1899. - Холлywоод, 14. јануар 1957.) је био амерички филмски и позоришни глумац

Као син богатог хирурга почиње студирати медицину, али убрзо одустаје. Током првог свјетског рата служио је у морнарици, гдје је и рањен. Касније открива позориште и филм. Присутан је на позорницама Броадwаyа као асистент, затим постаје глумац и креће стопама своје мајке. Ипак је то доба малих, безначајних улога. Богартова каријера започиње заправо 1935. улогом одбјеглог убојице у "Окамењеној шуми". Са супругом Лаурен Бацалл чини један од најпопуларнијих глумачких парова. Човјек за којег је Цхандлер рекао како је "довољно да се појави, како би опчинио", умро је од карцинома у јануару 1957. с непуних 58 година.

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Богарт је рођен у Неw Yорку, као најстарије дијете Белмонта ДеФореста Богарта (рођен у српњу 1867. у Wаткинс Глену у Неw Yорку - умро 8. рујна 1934. у Неw Yорку) и Мауд Хумпхреy (1867.-1941.). Белмонт и Мауд вјенчали су се у липњу 1898. Преци његова оца били су енглеског, низоземског и шпањолског подријетла.[1] Богарт је низоземско презиме које значи "воћњак".[2] Мајка му је била већином енглеског подријетла, уз мањи утјецај велшког.[3] Богартов отац био је презбитеријанац, а мајка чланица Епископалне Цркве.[4]

Богартов рођендан био је предмет контроверзи. Дуго се вјеровало да је рођен на Божић 1899., што је измислио Wарнер Брос. и често користио због романтичне позадине, а заправо се родио 23. сијечња 1899., што је датум који се појављује у многим наводима. Међутим, ова се прича данас чини неутемељеном: иако никад није пронађен родни лист, обавијест о његовом рођењу појавила се у бостонским новинама у сијечњу 1900., а потврђује да се родио на Божић 1899., као и други извори.[5]

Дјетињство

[уреди | уреди извор]

Богартов отац, Белмонт, био је кирург специјализиран за срце и плућа. Његова мајка, Мауд Хумпхреy, била је врло успјешна комерцијална илустраторица која се образовала у Неw Yорку и Француској. Била је милитантна феминистица.[6] Употријебила цртеж бебе Хумпхреyја за познату кампању за дјечју храну Меллинс.[7] Зарађивала је преко 50 тисућа долара годишње као илустратор, што је у то вријеме био огроман износ, у односу на мужа који је годишње зарађивао 20 тисућа.[8] Богартови су живјели у отмјеном стану на Уппер Wест Сидеу, а имали су и викендицу у држави Неw Yорк.[9]

Хумпхреy је био најстарије од троје дјеце. Имао је двије сестре, Францес и Цатхерине Елизабетх (Каy).[7] Родитељи су му били доста службени, заузети својим каријерама те су се често свађали. Резултат свега био је мањак емоција које су упућивали дјеци. "Одгојен сам јако неосјећајно, али и врло поштено. Пољубац је у нашој обитељи био прави догађај. Наши мајка и отац нису се претјерано бринули за моје сестре и мене."[10] Богарта су као дјечака задиркивали због његових увојака, уредности, "слатких" слика на којима је морао позирати за мајку, одјеће Литтле Лорд Фаунтлероy у коју га је одијевала - те имена "Хумпхреy".[11] Од оца је наслиједио потребу за помагањем другима, залуђеност пецањем, дугогодишњу љубав за једрење и привлачност самоувјерених жена.[12]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Богартови су као типични изданци њујоршког друштва слали сина у приватне школе. Образовање је започео у школи Деланцy гдје се задржао до петог разреда, а затим преселио у Тринитy Сцхоол.[13] Био је незаинтересиран, мрзовољан ученик који није показивао занимање за изваншколске активности.[14] Касније је отишао на престижни припремни колеџ Пхиллипс Ацадемy у Андоверу у Массацхусеттсу, најстарију припремну школу у Америци, гдје је препоручен на основу обитељских веза.[15] Надали су се да ће поћи на Yале, али он је 1918. избачен.[16]

Детаљи његова искључења су нејасни: једна прича каже да је избачен јер је бацио равнатеља у Раббит Понд, умјетно језеро на кампусу. Други су тврдили како је пушио и пио, а уз то слабо учио и добацивао наставницима. Друга прича каже како га је из школе повукао отац јер је лоше учио. У сваком случају, његови родитељи били су врло обесхрабрени слиједом догађаја и својим пропалим плановима које су имали за синову будућност.[17]

Морнарица

[уреди | уреди извор]

Како на видику није било друге каријере, Богарт је слиједио своју љубав према мору и у прољеће 1918. се пријавио у Морнарицу САД-а. Касније се присјетио, "С осамнаест година рат изгледа као сјајна ствар. Париз! Француске дјевојке! Доврага све!"[18] Богарт је већину времена провео као морнар и члан посаде која је превозила америчке постројбе натраг из Еуропе након потписивања примирја.[19]

Препознатљиви ожиљак

[уреди | уреди извор]

Богарт је у то вријеме зарадио и ожиљак, његов заштитни знак те развио своје карактеристично шаптање, иако су праве околности нејасне. Једна верзија говори како му је усну расјекао комадић шрапнела тијеком артиљеријске ватре са његова брода, УСС Левиатхан, иако неки тврде да Богарт није ни видио мора након што је потписано примирје. Друга верзија, за коју Богартов дугогодишњи пријатељ, писац Натханиел Бенцхлеy, тврди да је истина та да је Богарт озлијеђен док је водио затвореника у поморски затвор у Неw Хампсхиреу. Наводно је затвореник у лисицама, док су мијењали влак у Бостону, замолио Богарта за цигарету, и док је Богарт тражио шибице, подигао руке и ударио га по устима лисицама, расјекавши му усну и побјегао. Затвореник је на крају затворен у Портсмоутху. Алтернативно објашњење је да га је затвореник ударио једном руком док га је Богарт ослобађао, док му је друга рука још била у лисицама.[20] Према књизи Хумпхреy Богарт: Тхе Еарлy Yеарс Дарwина Портера, ожиљак је дјело његова оца, Белмонта, којег је зарадио тијеком страшне свађе. Највјеројатније је како се права истина никад неће ни сазнати.

Без обзира на све то, док је Богарт дошао до лијечника, ожиљак се већ формирао. "Проклети доктор", рекао је послије Богарт Давиду Нивену, "умјесто да га закрпа, само је све забрљао." Заправо, Нивен каже да кад је питао Богарта за ожиљак рекао му је како је то посљедица несреће из дјетињства; Нивен тврди да су приче о задобивању ожиљка за вријеме рата измислили студији како би унијели дашак гламура. У његовом пост-ратном лијечењу се не спомиње ожиљак на усни иако се спомињу мањи ожиљци.[19] Кад је глумица Лоуисе Броокс 1924. упознала Богарта, имао је мањи ожиљак на горњој усни, који је Белмонт Богарт можда дјеломично санирао прије него што се Богарт 1930. почео бавити филмским бизнисом.[17] Она вјерује како ожиљак нема везе с његовим карактеристичним говором.[21]

Рана каријера

[уреди | уреди извор]

Богарт се вратио кући и открио како је Белмонт слаба здравља (вјеројатно због овисности о морфију), да му је лијечничка пракса у лошем стању, а и изгубио је много обитељског новца лошим улагањима у дрвни материјал.[22] Тијеком својих дана у Морнарици, Богарт се осамосталио и развио властите особине удаљивши се тако од обитељског утјецаја. Постао је либерал који је мрзио умишљеност, позере и снобове, отворено се дружио с људима који су припадали разним мањинама, без обзира на расу, вјеру или сексуалну оријентацију, а с времена на вријеме је пркосио конвенционалном понашању и ауторитету, што су особине које ће показивати и у својим филмовима. С друге стране, задржао је особине пристојних манира, разговјетности, точности, скромности и несклоност физичком додиру.[23]

Након морнаричке службе, Богарт је радио као бродар, а након тога као продавач обвезница.[24] Придружио се Морнаричким резервама. Што је још важније, задржао је пријатељске односе с пријатељем из дјетињства Биллом Брадyјем Јр. чији је отац имао везе у забавној индустрији, а Богарт је касније добио уредски посао у новој твртки Wиллиама Брадyја Ср. Wорлд Филмс.[25] Окушао се као сценарист, редатељ и продуцент, али се није исказао ни у једном пољу. Једно је вријеме био менаџер казалишне представе Брадyјеве кћери Алице Брадy, А Руинес Ладy. Неколико мјесеци касније 1921., Богарт је остварио свој казалишни деби као јапански батлер у Дрифтинг, још једној представи Алице Брадy, нервозно изговоривши једну реченицу. Остварио је још неколико наступа у њеним сљедећим комадима.[26] Богарту су се свидјели касни сати у којима су глумци радили и уживао у позорности коју глумац добива на позорници. Много је времена провео у точионицама алкохола и постао тешки пијанац. Барска тучњава која датира из тог времена можда је прави узрок Богартова ожиљка на усни, будући да се та прича боље поклапа него она Лоуисе Броокс.[27] Богарт је рекао, "Рођен сам као индолентан, а ово је био најлакши порок."[24]

Богарт је одгојен у увјерењу како је глума испод разине џентлмена, али он је уживао у казалишној глуми. Никад није узимао сатове глуме, али је био упоран и одлучно радио. Појавио се у барем седамнаест броадwаyских продукција између 1922. и 1935. Глумио је млађахне или романтичне споредне глумце у салонским комедијама. Вјерује се како је он и први глумац који је на позорници рекао "Теннис, анyоне?"[28] Критичар Алеxандер Wооллцотт писао је за неке од његових раних радова да је он "као што се то обично и самилосно каже непотпун."[29] Неке су рецензије биле повољније. Хеywоод Броун је у својој рецензији Нервес написао, "Хумпхреy Богарт остварује најефектнију улогу... и суху и свјежу, ако је то могуће".[30] Богарт је презирао тривијалне, мекушне улоге које је играо у раној каријери, назвавши их "Wхите Пантс Wиллие" улогама.

На почетку своје каријере, док је играо двоструке улоге у комаду Дрифтинг у Плаyхоусе Тхеатреу, Богарт је упознао Хелен Менкен. Вјенчали су се 20. свибња 1926. у Грамерцy Парк Хотелу у Неw Yорку, а развели 18. студеног 1927. те остали пријатељи.[31] Касније, 3. травња 1928., оженио се с Марy Пхиллипс у стану њезине мајке у Хартфорду у држави Цоннецтицут. Она је, као и Менкен, имала ватрену нарав. Марy је упознао кад су се појавили у представи Нервес која се јако кратко давала у Цомедy Тхеатреу у рујну 1924.

Након бурзовног краха 1929., казалишне су се продукције отказивале, а многи фотогенични глумци су се запутили према Холлywооду. Богартова прва филмска улога била је она с Хелен Хаyес у кратком филму Тхе Данцинг Тоwн из 1928., чија се копија никад није успјела пронаћи. 1930. се појавио у још једном кратком филму с Јоан Блонделл који је поновно пронађен 1963.[32] Затим је потписао уговор с Фоx Филм Цорпоратион за 750 долара тједно. Спенцер Трацy био је озбиљан глумац на Броадwаyу који се Богарту свиђао и којем се дивио, а постали су и пријатељи и партнери по пићу. Трацy га је 1930. први прозвао "Богеy". (Надимак разни извори пишу на различите начине. Богарт је сам рекао како му се надимак пише "Богие").[33] Трацyјев и Богартов једини заједнички филм био је један од првих звучних филмова Јохна Форда Уп тхе Ривер (1930.), а обојица су глумили затворенике. Био је то Трацyјев филмски деби.[34] Богарт је затим 1931. одиграо мању улогу у Тхе Бад Систер с Бетте Давис.[35]

Богарт је између 1930. и 1935. летио амо-тамо између Холлywоода и њујоршке казалишне сцене, усред чега је често по неколико тједана био без посла. Родитељи су му живјели одвојено, а Белмонт је умро 1934. у дугу, који је Богарт с временом отплатио. (Од оца је наслиједио златни прстен који је увијек носио, чак и у својим филмовима. На очевој самртној постељи му је коначно рекао колико га воли).[36] Богартов други брак био је на климавим ногама, а био је несретнији него својом тадашњом глумачком каријером; постајао је депресиван, иритиран те је много пио.[37]

Окамењена шума

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Тхе Петрифиед Форест

Богарт је 1934. наступио у броадwаyском комаду Инвитатион то а Мурдер. Продуцент Артхур Хопкинс чуо је драму иза кулиса и ангажирао Богарта кад је одлучио да ће продуцирати нову драму Роберта Е. Схерwоода, Окамењена шума.[37] Хопкинс се касније присјетио, "Кад сам видио глумца, био сам помало затечен, јер је он био нетко коме се никад нисам много дивио. Био је остарјели младић који је већину својих казалишних дана провео у бијелим хлачама машући тениским рекетом. Није се баш чинио хладнокрвним убојицом, али глас (сух и уморан) није попуштао, био је то Мантеејев глас".[38]

Представа је имала 197 изведби у Броадхурст Тхеатреу у Неw Yорку 1935.[39] Богарт је наступио с Леслиејем Хоwардом у улози одбјеглог убојице Дукеа Мантееја. Критичар Неw Yорк Тимеса Броокс Аткинсон написао је у својој критици комада: "отужна... бурна вестерн мелодрама... Хумпхреy Богарт остварио је улогу каријере."[40] Богарт је рекао за филм, "означио је моје ослобађање од углађених, мекушних, уштирканих 'ласкаваца' за које сам мислио како сам доживотно проклет." Но, и даље се осјећао несигурно.[39]

Богарт у Окамењеној шуми

Wарнер Брос. је откупио филмска права на Окамењену шуму. Филм је био славан по својим сировим, урбаним, нискобуџетним акцијским филмовима па се сценариј доимао савршеним, посебно стога што је публика у том тренутку била одушевљена стварним криминалцима као што су Јохн Диллингер и Дутцх Сцхултз.[41] За главне улоге ангажирани су Бетте Давис и Леслие Хоwард, а Хоwард, који је био власник продукцијских права, јасно је дао до знања како уз себе жели и Богарта. Студио је за улогу Дукеа Мантееја тестирао неколико холивудских ветерана и изабрао Едwарда Г. Робинсона, који је имао снажнији звјездани статус те био одлучан у намјери да сними филм како би испунио свој скупи уговор. Богарт је телеграмом ово пренио Хоwарду, који је био у Шкотској. Хоwард је контактирао Јацка Wарнера и инзистирао да Богарт добије улогу.[42] Јацк Wарнер, који је био славан по свађи са својим глумцима, покушао је Богарту надјенути умјетничко име, али овај се показао као тврд орах.[43] Богарт никад није заборавио ову услугу па је 1952. назвао своју једину кћер, Леслие, по Хоwарду, који је погинуо у Другом свјетском рату. Роберт Е. Схерwоод остао је близак Богартов пријатељ.

Рана филмска каријера

[уреди | уреди извор]

1936. се појавила филмска верзија Окамењене шуме. Његова изведба названа је "бриљантном", "задивљујућом" и "супериорном". Унаточ успјеху у "А филму", Богарт је добио млаки уговор на 26 тједана уз хонорар од 550 долара тједно, а након тога је етикетиран као гангстер те је наступио у серији другоразредних криминалистичких драма.[44] Богарт је био поносан на свој успјех, али чињеница да је он дошао играњем гангстера га је мучила. Једном је рекао, "Не могу се упустити у обичну дискусију а да се то не претвори у свађу. Мора да то има везе с мојим тоном гласа или овом арогантном фацом - нешто што изазива све. Нитко ме не жели видјети. Претпостављам да је то зато што сам етикетиран као тежак тип."

Богартове се улоге нису само понављале него су биле и физички захтјевне и исцрпљујуће (студији још нису увели климатизацијски сустав), а његов огромни, стиснути посао у Wарнер Бросу. није био баш "мачји кашаљ" како се глумац надао.[45] Међутим, увијек је био професионалан и опћенито поштован међу колегама. У годинама снимања "Б-филмова", Богарт је почео развијати своју препознатљиву филмску особност - повријеђеног, стоичког, циничног, шармантног, рањивог усамљеника с језгром поноса који се руга сам себи.

Богартове препирке с Wарнерима око улога и новца биле су сличне онима које је студио водио с мање послушним звијездама као што су Бетте Давис, Јамес Цагнеy, Еррол Флyнн и Оливиа де Хавилланд.[46]

Богарт с Јамесом Цагнеyјем и Јеффреyјем Лyнном у Бурним двадесетима (1939.), посљедњем филму којег су Богарт и Цагнеy снимили заједно.

Студијски сустав, тада на свом врхунцу, у великој је мјери ограничавао глумце на један студио, с повременим изнајмљивањима, а Wарнер Брос. није имао намјеру од Богарта учинити велику звијезду. Снимање новог филма могло је почети неколико дана или чак неколико сати након што би завршило снимање претходног. Било који глумац који би одбио улогу могао је бити суспендиран без плаће. Богарту се нису свидјеле улоге изабране за њега, али је неуморно радио: између 1936. и 1940., Богарт је у просјеку снимао један филм у два мјесеца, понекад чак радећи на два истодобно, будући да су филмови снимани сцену по сцену, а ријетко некронолошки. У Wарнеру је било тек нешто више погодности од оних које су уживали други глумци у МГМ-у. Богарт је сматрао како је одјел гардеробе у Wарнеру јефтин па је често у својим филмовима носио властита одијела. У Високој Сиерри је користио властитог пса званог Зеро како би играо пса његова лика, "Парда".

Глумци у Wарнер Бросу. који су имали предност пред Богартом нису били само класичне звијезде као што су Јамес Цагнеy и Едwард Г. Робинсон, него и глумци данас пуно мање познати, као што су Вицтор МцЛаглен, Георге Рафт и Паул Муни. Већина бољих сценарија завршила је код тих глумаца, а Богарт је морао прихваћати оно што би остало. Снимио је филмове као што су Рацкет Бустерс, Сан Qуентин и Yоу Цан'т Гет Аwаy Wитх Мурдер. Једина значајнија главна улога у овом периоду била је она у филму Самуела Голдwyна, Слијепа улица (1937.),[47] али је зато наступио у мноштву споредних улога, као што је филм Анђели гарава лица (1938.) (у којем га је устријелио Јамес Цагнеy). Богарта су на филму често знали упуцати, обично Цагнеy и Едwард Г. Робинсон, међу осталима. У Црној легији, за промјену, игра доброг човјека којег ухвати и уништи расистичка организација, филму који је Грахам Греене назвао "интелигентним и узбудљивим".[48]

1938. га је Wарнер Брос. убацио у "сељачки мјузикл" зван Сwинг Yоур Ладy, као промотора хрвања, што је послије сматрао својом најгором улогом.[49] 1939. је глумио лудог знанственика у Повратку Доктора X. Полудио је: "Да сам био крв Јацка Wарнера... Не би ми то пуно сметало. Проблем је што су они пили моју, а ја сам снимао овај одвратни филм."

Мрачна побједа (1939.) био је један од посљедњих филмова у којима је наступио у споредној улози.

Марy Пхиллипс, која је с друге стране уживала у успјеху казалишног хита А Тоуцх оф Бримстоне (1935.), одбила је одустати од своје каријере на Броадwаyу како би пошла с Богартом у Холлywоод. Након што је представа завршила с приказивањем, ипак је отишла у Холлywоод, али је инзистирала на наставку властите каријере (још је била већа звијезда од њега) па су се 1937. одлучили развести.[50] 21. коловоза 1938. Богарт је ушао у катастрофалан трећи брак, с Маyо Метхот, живахном и љубазном женом кад је била тријезна, али параноичном кад би била пијана. Била је увјерена да ју муж вара. Што су се она и Богарт више удаљавали, она је више пила, бјесњела и почињала бацати ствари на њега: биљке, лончарске посуде, све што би јој дошло под руку. Чак је и запалила кућу, убола га ножем и неколико пута пререзала запешће. С друге стране, Богарт је требао њезину безосјећајност те се чинило како ужива у свађи с њом. Понекад је и он постао насилан. Тисак их је прозвао "тхе Баттлинг Богартс".[51] "Брак Богарта и Метхот био је наставак Грађанског рата", рекао је њихов пријатељ Јулиус Епстеин. У то вријеме Богарт је набавио једрилицу и назвао је "Слуггy", по својој ватреној жени. Унаточ изјавама као што су "Волим љубоморну жену", "слажемо се тако добро јер немамо илузија једно о другоме" и "Не бих вам дао ни два цента за даму без темперамента", постало је јасно да је њихов брак постао деструктивна веза.[52]

У тридесетима је у Калифорнији купио дугу јахту "Сантана" од глумца Дицка Поwелла. Море је било његово уточиште,[53] а волио је једрити око Цаталина Исланда. Био је озбиљан морнар, којег су цијенили и морнари који су се нагледали превише холивудских глумаца и њихових бродова. Око 30 викенда годишње проводио је на броду. Једном је рекао, "Глумцу треба нешто да стабилизира његову особност, нешто што ће га претворити у оно што он доиста јест, а не што тренутно покушава бити."

Цијели живот гадили су му се умишљени, имитатори и фолиранти, како је његов син Степхен 1999. рекао водитељу Роберту Осборнеу на Турнер Цласссиц Мовиес. Осјетљив, а опет саркастичан, Богарт је развио особност огорченог идеалиста, човјека који је напустио боље ствари у Неw Yорку, живећи на свој начин, превише пијући, проклет да проживи свој живот међу другоразредним људима и пројектима.

Ријетко је гледао своје филмове и није походио премијере. Није играо холивудску трачерску игру те се није улизивао новинским колумнистима. Није глумио лажну пристојност и дивљење према колегама, али ни забијао нож у леђа. Чак је штитио властиту приватност лажним новинским приопћењима о својем приватном животу како би задовољио знатижељу новинара и публике.[54] Кад би мислио како је глумац, редатељ или филмски студио направио нешто безвриједно, отворено би говорио о томе, спреман да га цитирају. Дивио се Роберту Митцхуму због изјаве да је једини начин како преживјети у Холлywооду бити "опонент". Због свега тога му популарност никад није била на висини, а неки у холивудској заједници су га приватно избјегавали како би избјегли проблеме са студијима.[55] Тисак у Холлywооду, којему је искреност било нешто страно, био је одушевљен. Богарт је једном рекао, "У цијелом Холлywооду стално ми говоре како нешто нисам требао рећи, да ће ме довести у невоље то што кажем да неки филм или сценарист или редатељ или продуцент није добар. Не схваћам. Ако није добар, зашто то не можеш и рећи? Ако би више људи то споменуло, убрзо би се могао добити некакав ефект."

Пут до звјезданог статуса

[уреди | уреди извор]

Висока Сиерра

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Висока Сиерра (1941)

Висока Сиерра, филм Раоула Wалсха из 1941., написао је Богартов пријатељ, Јохн Хустон, а адаптиран је према роману W.Р. Бурнетта.[56] Паул Муни и Георге Рафт су одбили главну улогу, давши тако прилику Богарту да одигра лик с нешто више комплексности. Филм је био Богартов посљедњи значајнији филм у којем је глумио гангстера (његова задња гангстерска улога била је у Тхе Биг Схот, 1942.). Добро је сурађивао с Идом Лупино, а тијеком снимања су се зближили, што је изазвало љубомору његове жене Маyо.[57]

Филм је зацементирао снажни особни и професионални однос између Богарта и Хустона. Богарт се дивио и помало завидио Хустону због његових списатељских вјештина. Иако је био лош ученик, Богарт је цијели живот пуно читао. Могао је цитирати Платона, Алеxандера Попеа, Ралпха Wалдо Емерсона и преко тисућу Схакеспеареових реченица.[58] Дивио се писцима, а неки од његових најбољих пријатеља били су сценаристи, као Лоуис Бромфиелд, Натханиел Бенцхлеy и Нунналлy Јохнсон. Богарт је уживао у интензивним, провокативним разговорима и жестоким пићима, као и Хустон. Обојица су били бунтовнички настројени и вољели изводити дјетињасте шале. За Хустона се говорило како се досађивао тијеком продукције, а дивио се Богарту (који се исто тако брзо досађивао иза камере) не само због његова глумачког талента него и због интензивне концентрације на сету.[59]

Малтешки сокол

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Тхе Малтесе Фалцон (филм, 1941)
Богарт као Сам Спаде у Малтешком соколу

Рафт је одбио главну мушку улогу у редатељском првијенцу Јохна Хустона, Малтешки сокол (1941.), будући да је већ наступио у ранијој продукцији Малтешког сокола из 1931., а у уговору је писало како се не смије појављивати у ремакеовима. Оригинални роман, којег је написао Дасхиелл Хамметт, прво је објављен у шунд часопису Блацк Маск 1929. Био је и предложак за још један филм, Сатан Мет а Ладy (1936.).[60] Уз Богарта су наступили и Сyднеy Греенстреет, Петер Лорре, Елисха Цоок, Јр. и Марy Астор као фатална жена.[61]

Богартов осјетљиви тајминг у улози приватног детектива Сама Спадеа хвалили су глумци и редатељ као виталну карику која омогућава брзу акцију и муњевити дијалог.[58] Филм је био велики хит њега, а за Хустона тријумфални редатељски деби. Богарт је био необично сретан, примијетивши, "то је практички ремек дјело. Немам много ствари којима се поносим... али ово је једна од њих."[62]

Цасабланца

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Цасабланца (филм)

Богарт је своју прву романтичну улогу остварио у филму Цасабланца, глумећи Рицка Блаинеа, оптерећеног власника ноћног клуба емигранта који се скрива од властите прошлости и одржава контакт с нацистима, француским подземљем, вишијским префектом и својом бившом дјевојком. Филм је режирао Мицхаел Цуртиз, продуцирао га је Хал Wаллис, а у осталим улогама појавили су се Ингрид Бергман, Цлауде Раинс, Сyднеy Греенстреет, Паул Хенреид, Цонрад Веидт, Петер Лорре и Доолеy Wилсон.

У стварном животу, Богарт је играо турнирски шах, на једној разини испод мајсторске. Наводно је била његова идеја да се Рицк Блаине прикаже као шахист, што је послужило и као метафора за однос између Богартова и Раинсова лика. Но, Паул Хенреид се показао као најбољи играч.[63]

Са Сyднеyјем Греенстреетом у Цасабланци

Филмска магија Богарта и Бергман била је резултат њихових изванредних изведби, а не стварних искри, иако је његова љубоморна супруга мислила друкчије. Изван сета, њих двоје једва да су разговарали за вријеме снимања, мада је њу пратила репутација заводнице главних глумаца.[64] Како је Бергман била виша од њега, Богарт је у неким сценама на ципелама имао причвршћене блокове од 76 милиметара.[64] Она је касније наводно рекла: "Пољубила сам га, али никад га нисам знала".[65] Годинама касније, након што се Бергман удала за талијанског редатеља Роберта Росселлинија и родила дијете, Богарт јој се супротставио. "Била си велика звијезда", рекао је. "Што си сада?" "Сретна жена", одговорила му је.

Цасабланца је 1943. освојила Осцар за најбољи филм. Богарт је био номиниран за најбољег главног глумца, али је он припао Паулу Лукасу за изведбу у филму Стража на Рајни. Ипак, за Богарта је то био велики тријумф. Филм га је смјестио на четврто мјесто на студијском ростеру, чиме је коначно претекао Јамеса Цагнеyја те 1946. повећао плаћу на 460 тисућа долара, чиме је постао најплаћенији свјетски глумац.[66]

Богарт и Бацалл

[уреди | уреди извор]
Богарт и Бацалл дају интервју у току Другог свјетског рата.

Богарт је упознао Лаурен Бацалл на снимању филма Имати и немати (1944.), дјеломичној адаптацији романа Ернеста Хемингwаyа. Филм има много сличности с Цасабланцом - исти непријатељи, исти тип јунака, чак и пијанист (којег је овог пута утјеловио Хоагy Цармицхаел).

Кад су се упознали, Бацалл је било 19, а Богарту 45. Надјенуо јој је надимак "Бабy". Од шеснаесте године је била модел, а глумила је у два пропала комада. Богарта су привукле њене издужене кости лица, зелене очи, жутосмеђа плава коса и витко тијело, као и њезина отровна и груба, отворена искреност.[67] Наводно је рекао, "Управо сам видио твоју пробу. Забавит ћемо се заједно."[68] Њихова физичка и емоционална привлачност била је интензивна од почетка, а разлика у годинама и глумачком искуству створиле су нову димензију односа ментор-ученик. Сасвим супротно холивудској норми, била је то његова прва афера с главном глумицом.[69] Богарт је и даље био у очајном браку па су први састанци с Бацалл били кратки и дискретни, док су у међувремену размјењивали љубавна писма.[70] Веза је увелике помогла Бацалл да сними свој први филм, а Богарт је дао све од себе како би јој олакшао шалећи се с њом и потихо је савјетујући. Допустио јој је да украде неке сцене те је чак то и потицао. I редатељ Хоwард Хаwкс је чинио све како би јој помогао, док му је Богарта било лако режирати.[71]

Хаwкс је у једном тренутку почео оспоравати њихову везу. Сматрао се њезиним заштитником и ментором, а Богарт му је одузимао улогу какву је замислио за себе (обично је избјегавао своје старлете, а био је и ожењен). Хаwкс јој је рекао да Богарту не значи ништа и чак јој запријетио да ће је послати у Монограм, најгори студио у Холлywооду. Богарт ју је смирио и потражио Хаwкса. Јацк Wарнер је изгладио размирицу и снимање се наставило.[72] Хаwкс је из љубоморе касније рекао о Бацалл: "Богие се заљубио у лик који је играла, па га мора наставити глумити до краја живота."[73]

Дубоки сан

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Дубоки сан (1946)

Само неколико мјесеци након завршетка снимања филма, Богарт и Бацалл удружили су се поновно на снимању свог другог заједничког филма, ремек дјела филм ноира Дубоки сан, према роману Раyмонда Цхандлера, опет уз сценариј Wиллиама Фаулкнера. Цхандлер се уистину дивио Богартовој изведби: "Богарт може бити опасан и без пиштоља. Осим тога, има смисао за хумор који је дјеломично презиран."[74]

Богарт се и даље налазио између своје нове љубави и осјећаја дужности према свом браку. Атмосфера на сету је била напета, обоје се глумаца емоционално исрпило док је Богарт покушавао пронаћи начин како се извући из своје дилеме. Дијалог је опет био набијен Хаwксовим сексуалним алузијама, а Богарт је био увјерљиви и искусни приватни детектив Пхилип Марлоwе. На крају, филм се показао као врло успјешан, иако су неки критичари истакнули како је радња збуњујућа и превише комплицирана.[75]

Брак

[уреди | уреди извор]

Захтјев за развод поднесен је у вељачи 1945. Богарт и Бацалл затим су се 21. свибња 1945. вјенчали на малој свечаности у ладањској кући Богартова блиског пријатеља, добитника Пулитзерове награде Лоуиса Бромфиелда. Јацк Wарнер поклонио је пару Буицк из Дубоког сна. Провели су једнотједни медени мјесец на његовој јахти Слуггy.

Преселили су се на 160 тисућа долара вриједно имање у отмјеном дијелу Холмбy Хиллса. Имали су два Јагуара и три пунокрвна пса боксера.[76] Брак се показао сретним, иако је било нормалних тензија због разлике које су их дијелиле. Он је волио бити кући, она ноћни живот. Он је био штедљив и волио једноставно уређену кућу. Она је била растрошна те је вољела отмјено покућство. Он је волио море; њој је на мору било зло. Бацалл му је допустила да многе викенде проведе на свом броду јер је она патила од морске болести.[77] Богартово пијење понекад би проузроковало напетости. Њезине конфликтне улоге супруге и глумице узроковале су проблеме, али је она успијевала избалансирати обоје. Како је сазријевала, постајала је све сигурнија, доминатнија и жељнија контроле. Богарт је од ње црпио енергију. Обично је била флексибилна око његових захтјева, али је он често попуштао како би се одржао мир.[78]

6. сијечња 1949., Бацалл је родила сина, Степхена Хумпхреyја Богарта. Степхен је добио име по надимку Богартова лика из Имати и немати.[79] 23. коловоза 1952. добили су друго дијете, Леслие Хоwард Богарт (цурицу названу по британском глумцу Леслиеју Хоwарду, који је погинуо у 2. свјетском рату).[80]

Каснија каријера

[уреди | уреди извор]

Велики успјех Цасабланце редефинирао је Богартову каријеру. Први пут, Богарт је могао глумити грубе, снажне, а у исто вријеме рањиве мушкарце. Али у Wарнеру није слиједио ниједан филм који би се могао мјерити с Цасабланцом. Иако му се статус увелике побољшао, још увијек није био у могућности одбити сценариј, а кад би добио лош сценариј, сукобио би се с водством студија, као што је то био случај с филмом Сукоб (1943.).[81] Иако је за тај филм попустио Јацку Wарнеру, успјешно је одбио Бог је мој копилот (1945.).[82] У раздобљу између 1943. и 1944., Богарт је заједно са супругом Маyо одлазио на турнеје Унитед Сервице Организатионс, уз многа путовања у Италију и Сјеверну Африку, укључујући посјет Цасабланци.[66]

Благо Сиерра Мадре

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Благо Сиерра Мадре (1948)

На крилима славе и с новим уговором који му је омогућавао одбијање неких сценарија те оснивање властите продукцијске компаније, Богарт се поновно удружио с Јохном Хустоном у Благу Сиерра Мадре, причи о три похлепна копача злата у прашњавом предјелу Мексика. Како није укључивао љубавну причу или сретни завршетак, филм је означен као рискантан пројект.[83] Богарт је касније рекао о свом партнеру (и редатељеву оцу) Wалтеру Хустону, "Он је ваљда једини глумац у Холлywооду којем ћу са задовољством препустити сцену."[84]

Продукција је била исцрпљујућа, а филм је сниман љети због увјерљивости и атмосфере.[85] Јамес Агее је написао, "Богарт је одрадио изврстан посао с овим ликом... миљама испред добрих изведби које је остварио прије." Јохн Хустон освојио је Осцар за режију и сценариј, а његов отац за најбољег споредног глумца, али филм није получио већи комерцијални успјех. Богарт је приговорио, "Интелигентан сценариј, прелијепо режиран - нешто другачије - а публика није била заинтересирана за њ."[86]

Одбор за неамеричке активности

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ХУАЦ

Богарт је као либерални демократ[87] тијеком година у којима је макартизам досезао свој врхунац организирао делегацију звану Одбор за Први амандман која је дјеловала против узнемиравања холивудских сценариста и глумаца од стране Одбора за неамеричке активности. У издању часописа Пхотоплаy из ожујка 1948. написао је чланак "I'м Но Цоммунист" у којем се дистанцирао од Холивудске десеторке како би се супротставио негативним написима који су резултирали његовим појављивањем.[88]

Сантана Продуцтионс

[уреди | уреди извор]

Иако су му понуђене боље, разноврсније улоге, 1948. је основао властиту продукцијску компанију звану Сантана Продуцтионс по својој приватној јахти. (Сантана је било и име јахте која се 1948. појављивала у филму Оток Ларго).[89] Јацк Wарнер се наводно разбјеснио на ову вијест, иако је таква могућност стајала у Богартову уговору, бојећи се да ће и остали глумци учинити исту ствар те да ће велики студији изгубити моћ. Студији су, међутим, већ били под великим притиском, не само због слободне размјене глумаца као што су Богарт, Јамес Стеwарт, Хенрy Фонда и остали, него и због све већег утјецаја телевизије и других анти-трустовских закона који су сламали ланце казалишта.[90]

У продукцији своје твртке, које је дистрибуирала Цолумбиа Пицтурес, Богарт је наступио у филмовима:

Иако већина филма није успјела вратити уложени новац (што је био главни разлог гашења Сантане), бар су два од њих остала упамћена до данас; На усамљеном мјесту данас се сматра ремек дјелом филм ноира. Богарт глуми огорченог писца Диxона Стеелеа који је познат као насилник и постаје осумњиченик у случају убојства, а у исто вријеме се заљуби у пропалу глумицу, коју игра Глориа Грахаме. Многи Богартови биографи и глумица/сценаристица Лоуисе Броокс слажу се да је та улога најближа Богартовој правој личности те се сматра једном од његових најбољих изведби.[91] Броокс је написала како му је филм "дао улогу коју је могао одиграти с комплексношћу, јер његов јунак који се поноси својом умјетношћу, својом себичношћу, пијанством, мањком енергије уз изљеве насиља дијели те особине са самим Богартом". Јунак чак посједује неке особине карактеристичне за Богарта, као што је наручивање његова омиљеног јела: шунке и јаја.[92]

Удри врага, његов посљедњи филм с блиским пријатељем и омиљеним редатељем Јохном Хустоном, такођер је стекао култни статус. Ко-сценарист филма био је Труман Цапоте, а филм је био пародија Блага Сиерра Мадре, прича о неморалној скупини ниткова који се утркују у потрази за недостижним благом, у овом случају уранија.[93]

Богарт је 1955. продао свој удио у Сантани Цолумбији за милијун долара.[94]

Панда инцидент

[уреди | уреди извор]

Богарт и његов пријатељ Билл Сееман дошли су 1950. у Ел Морроццо Цлуб у Неw Yорку иза поноћи. Послали су некога да им купи плишане панде јер су у пијаном стању мислили како ће панде бити добро друштво.[95] Посјели су медвједе у одвојене столице и почели пити. Двије младе жене видјеле су плишане животиње. Кад је једна жена узела једну лутку, убрзо је завршила на поду. Друга жена намјеравала је учинити исто, али је завршила у истом положају.[95]

Сљедећег јутра Богарта је пробудио градски службеник који му је уручио судски позив. Свјестан како ће медији дигнути велику прашину, сусрео се с новинарима необријан и у пиџами. Рекао им је како се сјећа да је нетко уграбио панду и "неког вриштања младе даме. Нитко није озлијеђен, нисам никога треснуо; ако су дјевојке пале на под, вјеројатно нису могле устати."[96] У исто је вријеме часопис Тиме извијестио како је наводна жртва имала три знака од наводног напада те да је "објаснила да су то отеклине и модрице."[95] Гласноговорник клуба Леонард МацБаин је изјавио, "Није било размјене удараца, била је то једна од оних ствари."[95]

Сљедећег петка, након што је жена признала да је дирала панду, "Судац Јохн Р. Старкеy је пресудио како је Богарт штитио своје власништво, рекао како је осумничени глумац доведен у замку у случају рекламирања клуба и одбацио случај."[97]

Афричка краљица

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Афричка краљица (1951)
Богарт у Афричкој краљици

Богарт је 1951. наступио у филму Афричка краљица, с Катхарине Хепбурн, а режију је потписивао његов пријатељ Јохн Хустон. Роман по којем је филм био снимљен је прегледан и остављен неразрађен сљедећих петнаест година све док продуцент Сам Спиегел и Хустон нису купили права. Спиегел је послао књигу Катхарине Хепбурн и предложио јој Богарта за главног глумца, у увјерењу како је "он једини човјек који може одиграти ту улогу".[98] Хустонова љубав према пустоловини и прилика да ради с Хепбурн и Богартови ранији успјеси с редатељем увјерили су глумца да се остави комфорног окружења Холлywоода и крене на тешко снимање у Белгијски Конго у Африци. Богарт је требао добити 30, а Хепбурн 10 посто профита од филма, плус релативно малени хонорар за обоје. Глумци су се сусрели у Лондону и рекли како се радују заједничком пројекту.

Бацалл је пошла с њима и задржала се преко четири мјесеца, оставивши њихово младо дијете, али Богартови су започели путовање обиласком Еуропе, укључујући посјет папи Пиу XII.[99] Бацалл се касније одрекла гламура и постала корисна кухарица, болничарка и праља, за што ју је Богарт похвалио: "Не знам што бисмо без ње. Прала је моје рубље у најмрачнијој Африци".[100] Готово сви глумци оболили су од дизентерије, осим Богарта и Хустона, који су се опскрбили конзервираном храном и пићем. Богарт је објаснио, "Само сам јео грашак, конзервиране шпароге и пио виски. Кад год би муха угризла Хустона или мене, пала би мртва."[101] Трезвена Хепбурн прошла је најгоре, изгубила на тежини, а једно је вријеме била озбиљно болесна. Богарт се одупирао Хустоновом инзистирању на кориштењу правих пијавица у кључној сцени у којој Богарт мора одвући брод кроз пјешчану мочвару, па су на крају кориштене увјерљиви лажњаци.[102] Екипа је на крају превладала болест, инвазију мрава ратника, шупље бродове, лошу храну, непријатељски расположене нилске коње, лоше водене филтере, ужасну врућину, изолацију и бродски пожар како би снимили незабораван филм.[103]

Афричка краљица био је први Тецхницолор филм у којем се Богарт појавио. Тијеком своје каријере је наступио у релативно мало филмова у боји. Остали су Побуна на Цаинеу, Босонога контеса, Нисмо ми анђели и Божја лијева рука.

Улога Цхарлиеја Алнутта донијела је 1951. Богарту његовог јединог Осцара за најбољу главну улогу. Сам Богарт сматрао је ову изведбу својом најбољом.[104] Обећао је пријатељима да ће, ако побиједи, његов говор прекршити све конвенције говора о захваљивању свим присутнима. Савјетовао је Цлаире Тревор кад је била номинирана за Оток Ларго "само реци како си ти заслужна за све и не захваљуј никоме". Међутим, кад је освојио Осцар, којег је истински прижељкивао унаточ свом добро познатом пријезиру према Холлywооду, рекао је: "Дуг је пут од Белгијског Конга до ове позорнице овог казалишта. Љепше је бити овдје. Хвала вам лијепо... Нитко то није постигао сам. Као и у тенису, требате доброг противника или партнера како би извукао најбоље из вас. Јохн и Катие помогли су ми да будем овдје гдје сам сада". Унаточ узбудљивој побједи и признању, Богарт је касније коментирао, "Начин како преживјети Осцаре је покушати не освојити други... превише звијезда... га освоје и помисле како су надмашили себе... постају престрашени рискирати. Резултат: много досадних изведби у досадним филмовима."[105]

Посљедње улоге

[уреди | уреди извор]
Богарт у филму Благо Сиерра Мадре

Богарт је одустао од својих потраживања како би добио улогу капетана Qуеега у филму Едwарда Дмyтрyка, Побуна на Цаинеу, али онда га је обузела његова стара огорченост.[106] Унаточ свом успјеху који је постигао, и даље је био стари меланколични Богарт, у свађи са студијем, док му се здравље почело погоршавати.

Богарт је бравурозно одиграо капетана Qуеега, нестабилног поморског часника, у многим погледима продужетак ликова које је играо у Малтешком соколу, Цасабланци и у Дубоком сну - опрезни усамљеник који не вјерује никоме - али без имало хумора и топлине, што је те ликове учинило привлачнима. Као и његов портрет Франка C. Доббса у Благу Сиерра Мадре, Богарт је глумио параноичног и самосажаљивог јунака којег уништава властита тврдоглавост. Три мјесеца прије премијере филма, појавио се на насловници часописа Тиме у улози Qуеега, док је у то доба Хенрy Фонда наступао у казалишној верзији (у другој улози), од чега је обоје привукло много позорности на филм.[107]

За Сабрину је Биллy Wилдер, у немогућности да ангажира Царyја Гранта, изабрао Богарта за улогу старијег, конзервативног брата који се натјече са својим млађим братом заводником Wиллиамом Холденом за наклоност Сабрине Аудреy Хепбурн. Богарт није био одушевљен улогом, али се пристао руковати с Wилдером иако сценариј није био готов јер је редатељ обећао како ће се током снимања добро бринути о њему.[108] Но, Богарт се лоше слагао с редатељем и другим глумцима. Приговарао је и на сценариј, који је писан свакодневно у задњи тренутак, те на то да је Wилдер преферирао Хепбурн и Холдена, на сету и изван њега. Главни проблем био је тај што је Wилдер био далеко од његове предоџбе идеалног редатеља, Јохна Хустона, у смислу стила и особности. Богарт је изјавио новинарима како је Wилдер "арогантан" те, "Он је врста редатеља с којима не волим радити... филм је хрпа смећа. Уморан сам од тога тко ће добити Сабрину."[109] Wилдер је рекао, "Подијелили смо се као непријатељи, али смо се на крају помирили." Унаточ горчини, филм је био успјешан. Тхе Неw Yорк Тимес је написао о Богарту, "он је невјеројатно способан... вјештина којом овај искусни глумац спаја штосеве и дволичност с пристојним понашањем је један од главних адута филма."[110]

Босонога контеса, редатеља Јосепха Манкиеwицза из 1954. снимана у Риму, донијела је једну од Богартових најпрофињенијих улога. У овом филму о холивудским почецима, Богарт је поновно сломљени човјек, овај пут цинични редатељ-приповједач који спашава властиту каријеру учинивши звијезду од фламенцо плесачице Аве Гарднер, према узору на стварну причу о Рити Хаywортх. Богарт се није слагао с Гарднер јер је тек прекинула с његовим "рат-пацк" пријатељем Франком Синатром те се упустила у везу с тореадором. Богарт јој је рекао, "Пола женске популације у свијету би се бацило пред Франкове ноге, а ти се смуцаш около с типовима који носе огртаче и мале балеринке". Био је и иживциран њезином неискусном изведбом. Она му је касније захвалила на помоћи. Богартова изведба је опћенито била хваљена као најбоља у филму.[111] Тијеком снимања, док је Бацалл била кући, Богарт је наставио своју дискретну аферу с Веритом Петерсон, својом дугогодишњом студијском помоћницом коју је водио на једрење и пио с њом. Али кад је Бацалл једном изненада дошла и открила их, поднијела је то релативно добро. Уцијенила га је раскошном купњом, а троје је након снимања отишло на путовање.[112]

Богарт је могао бити великодушан с глумцима, посебно према онима који су завршили на црној листи, који су изгубили срећу или проживљавали особне проблеме. Тијеком снимања филма Божја лијева рука (1955.), опазио је како његова партнерица Гене Тиернеy не може запамтити своје реченице те како се чудно понаша. Подучавао је Тиернеy, допуњавајући њезине реченице. Била му је позната ментална болест (његова сестра имала је нападаје депресије), а Богарт је потакнуо Тиернеy да потражи стручну помоћ, што је она и учинила.[113][114] Подупро је и Јоан Беннетт и инзистирао на њој за наступ у филму Нисмо ми анђели кад ју је скандал учинио непожељном у друштву Јацка Wарнера.[115]

1955. је снимио три филма: Нисмо ми анђели (редатељ Мицхаел Цуртиз), Божја лијева рука (Едwард Дмyтрyк) и Тренуци очаја (Wиллиам Wyлер). Филм Марка Робсона, То тежи бити ће пад (објављен 1956.) био му је посљедњи.

Телевизијски рад

[уреди | уреди извор]

Богарт се ријетко појављивао на телевизији. Но, он и супруга му појавили су се у емисији Едwарда Р. Мурроwа Персон то Персон. Он је наступио и у Тхе Јацк Беннy Схоwу. Наступ у Беннyјевој емисији једини је Богартов комичарски телевизијски излет. Богарт и Бацалл сурађивали су на колоризираној телевизијској адаптацији Окамењене шуме у склопу телевизијске емисије Продуцер'с Схоwцасе у програму НБЦ-а из 1955. Но, преживјела је само црно-бијела верзија емисије.

Радијски рад

[уреди | уреди извор]

Богарт је изводио радијске адаптације неких од његових најпознатијих филмова, као што су Цасабланца и Малтешки сокол. Заједно с Бацалл је наступио у дугогодишњој радијској серији званој Болд Вентуре.

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Филмографија Хумпхреyја Богарта

Рат-Пацк

[уреди | уреди извор]

Богарт је био међу оснивачима Рат Пацка. У прољеће 1955., након дуге забаве у Лас Вегасу с Франком Синатром, Јудy Гарланд, њезиним мужем Сидом Луфтом, Микеом Романоффом и његовом женом Глоријом, Давидом Нивеном, Ангие Дицкинсон и другима, Лаурен Бацалл је сажела исход забаве у реченицу "Yоу лоок лике а год дамн рат пацк."[116]

Код Романоффових на Беверлy Хиллсу Рат Пацк је постао "службен". Синатра је именован Пацк Леадером.[97] Кад ју је колумнист Еарл Wилсон питао што је сврха скупине, Бацалл је одговорила "пити пуно бурбона и остати до касно вани."[116]

Шах

[уреди | уреди извор]

Мало је позната чињеница да је Богарт био изврстан шахист, готово мајсторске разине. Прије него што је почео зарађивати глумом, варао је играче за ситне износе од 10 и 25 центи, играјући по њујоршким парковима и Цонеy Исланду. Сцене шаха у Цасабланци нису биле дио оригиналног сценарија, али су убачене на његово инзистирање. У симултанки из 1955. одржаној на Беверлy Хиллсу с велемајстором Самуелом Решевским извукао је реми, а 1952. је играо у Сан Францисцу с Георгеом Колтаноwским (Колтаноwски је играо с повезом за очи, али је ипак побиједио 41 потезом).[117]

Богарт је био члан Шаховске федерације Сједињених Држава, а био је активан у Шаховској организацији државе Калифорнија те редовни посјетитељ холивудског шаховског клуба. На насловници издања часописа Цхесс Ревиеw за липањ и српањ из 1945. била је слика шаховског меча Богарта с Цхарлесом Боyером, док Лаурен Бацалл (која је такођер играла) гледа. У липњу 1945., у интервјуу у часопису Силвер Сцреен, кад су га питали које му ствари у животу значе највише, одговорио је како му је шах један од главних интереса. Додао је како је играо шах готово сваки дан, посебно између снимања филмова. Волио је игру цијелог живота.[118]

Смрт

[уреди | уреди извор]
Богартова звијезда на Стази славних у Холлywооду.

Средином педесетих здравље му се погоршало. Након што је потписао дугогодишњи уговор с Wарнер Бросом., Богарт је весело коментирао како ће му зуби и коса испасти прије него уговор истекне. То је натјерало гњевног Јацка Wарнера да се обрати својим одвјетницима. Богарт је основао нову продукцијску компанију и планирао филм Мелвилле Гоодwин, У.С.А., у којем би глумио генерала, а Бацалл медијског магната. Његов упорни кашаљ и потешкоће с једењем постали су преозбиљни како би се игнорирали па је одустао од пројекта. Филм је преименован у Топ Сецрет Аффаир, а у главним улогама наступили су Кирк Доуглас и Сусан Хаywард.[119]

Богарт, страствени пушач, оболио је од рака једњака. Готово уопће није причао о томе, а одбијао је отићи лијечнику све до сијечња 1956. Дијагноза је донесена неколико тједана касније, а након што су му извађени једњак, два лимфна чвора и ребро било је прекасно за заустављање болести, чак и кемотерапијом.[120]

Посјетили су га Катхарине Хепбурн и Спенцер Трацy. Франк Синатра је такођер био редовни посјетитељ. Богарт је био преслаб да устане и сиђе низ стубе. Покушао се нашалити о томе: "Ставите ме у дизало за храну и спустит ћу се на први кат у стилу." Вјерује се како су му посљедње ријечи биле: "Никад нисам требао замијенити сцотцх мартинијима."[121] Хепбурн је у интервјуу описала како су она и Спенцер Трацy посљедњи пут видјели Богарта (ноћ прије него што је умро):

Спенце га је потапшао по рамену и рекао, 'Лаку ноћ, Богие.' Богие је полако погледао у Спенцеа, са смијешком узео Спенцеа за руку и рекао, 'Збогом, Спенце.' Спенце се смрзнуо. Схватио је.[122]

Богарт је баш навршио 57 година, а тежио је само 36 килограма кад је умро, 14. сијечња 1957. након што је пао у кому. Умро је у 2:25 у свом дому у Маплетон Дривwу 232 у Холмбy Хиллсу у Калифорнији. Његов једноставни покоп одржао се у епископалној цркви уз глазбу најдражих Богартових складатеља, Јоханна Себастиана Бацха и Цлаудеа Дебуссyја. На њему су били многе велике холивудске звијезде као што су: Катхарине Хепбурн, Спенцер Трацy, Давид Нивен, Роналд Реаган, Јамес Масон, Даннy Каyе, Јоан Фонтаине, Марлене Диетрицх, Еррол Флyнн, Грегорy Пецк и Гарy Цоопер, као и Биллy Wилдер те Јацк Wарнер. Бацалл је замолила Спенцера Трацyја да одржи говор, али је Трацy био преузнемирен. Говор је умјесто њега одржао Јохн Хустон, који је посјетио окупљене да је Богартов живот завршио прерано, али је ипак био испуњен.

Он сам се никад није доживљавао озбиљно - свој посао најозбиљније. На живописну фигуру Богарта, звијезду, гледао је с хуморним цинизмом; Богарта глумца је најдубље поштовао... У свакој фонтани Версаиллеса постоји штука која све шаране држи у покрету; иначе би се утовили и умрли. Богие је уживао радећи сличну активност у фонтанама Холлywоода. Његове су му жртве ријетко додијавале, а кад јесу, нису дуго. Његов стил био је задати ударац у вањски слој самодопадности, а не продријети кроз подручја духа гдје се наносе праве озљеде... Незамјењив је. Никад неће постојати нетко као он."[123]

Катхарине Хепбурн је рекла:

Био је један од највећих фрајера које сам икад упознала. Ходао је средином цесте. Без можда, Да или не. Волио је пити. Пио је. Волио је једрити на броду. Једрио је на броду. Био је глумац Био је сретан и поносан што је глумац. Рекао ми је, "Је ли ти угодно? Све у реду?" Тражио ме је.

Његови кремирани остаци сахрањени су на гробљу Форест Лаwн Мемориал Парк у Глендалеу у Калифорнији. Заједно с њим закопана је и мала златна звиждаљка, коју му је поклонила његова будућа супруга, Лаурен Бацалл, прије него што су се вјенчали. У спомен на њихов први заједнички филм, било је угравирано: "Ако желиш нешто, само зазвижди."[124]

Отисци руку и стопала Хумпхреyја Богарта налазе се у вањском дворишту Грауманова кинеског казалишта, а има и звијезду на Стази славних на Холлywоод Боулеварду 6322 у Холлywооду.

Признања

[уреди | уреди извор]

Након његове смрти, у Браттле Тхеатреу у Цамбридгеу у држави Массацхусеттс формиран је "Богие Цулт", као и у Греенwицх Виллагеу у Неw Yорку и Француској, који је придонио ширењу његове славе у касним педесетима и шездесетима.

Филм Јеан-Луц Годарда До посљедњег даха из 1960. је први у којем се одаје почаст Богарту. Касније, у комичном хомагеу Богарту Wоддyја Аллена, Свирај поновно, Сам (1972.), Богартов дух долази како би помогао збуњеном Алленову лику, филмском критичару који има проблема са женама и чији се "сексуални живот претворио у 'Окамењену шуму'".

Поштанска служба САД-а издала је 1997. маркицу с Богартовим ликом у склопу своје серије "Легендс оф Холлywоод".

Извори

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ „Роотсwеб”. Архивирано из оригинала на датум 2008-02-26. Приступљено 2013-02-14. 
  2. ↑ Меyерс 1997, стр. 5.
  3. ↑ „Роотсwеб”. Архивирано из оригинала на датум 2008-02-26. Приступљено 2013-02-14. 
  4. ↑ "Тхе религиоус аффилиатион оф Хумпхреy Богарт." Архивирано 2006-02-15 на Wаyбацк Мацхине-у Адхерентс.цом.
  5. ↑ Према попису становништва из 1900. за домаћинство Белмонта Богарта наводи се како је његов син Хумпхреy рођен у просинцу 1899. Постоје још три пописа становништва који потврђују да му је рођендан у просинцу 1899. Његова посљедња супруга, глумица Лаурен Бацалл, увијек је тврдила како је 25. просинца прави датум његова рођења. Види Богарт: Урбан Легендс Архивирано 2010-11-23 на Wаyбацк Мацхине-у.
  6. ↑ Меyерс 1997., стр. 6–7.
  7. ↑ 7,0 7,1 Меyерс 1997., стр. 8.
  8. ↑ Меyерс 1997., стр. 6.
  9. ↑ Меyерс 1997., стр. 10–11.
  10. ↑ Меyерс 1997., стр. 9–10.
  11. ↑ Меyерс 1997., стр. 9.
  12. ↑ Меyерс 1997., стр. 22.
  13. ↑ Хyамс 1975., стр. 12.
  14. ↑ Меyерс 1997., стр.. 12.
  15. ↑ Меyерс 1997., стр. 13.
  16. ↑ Wаллецхинскy и Wаллаце 2005., стр.. 9.
  17. ↑ 17,0 17,1 Меyерс 1997., стр.. 18-19.
  18. ↑ Меyерс 1997., стр. 19.
  19. ↑ 19,0 19,1 Спербер и Лаx 1997., стр. 27.
  20. ↑ Цитро, Сцеурман, Марк и Моран 2005, стр. 240–241.
  21. ↑ Меyерс 1997., стр. 29.
  22. ↑ Спербер и Лаx 1997, стр. 28.
  23. ↑ Меyерс 1997., стр. 22, 31.
  24. ↑ 24,0 24,1 Меyерс 1997., стр. 23.
  25. ↑ Меyерс 1997., стр. 24, 31.
  26. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 29–31.
  27. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 35.
  28. ↑ Меyерс 1997., стр. 28.
  29. ↑ Часопис Тиме, 7. липња 1954.
  30. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 33.
  31. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 36.
  32. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 39–39.
  33. ↑ Богартово писмо Јохну Хустону приказано у документарцу Јохн Хустон: Тхе Ман, тхе Мовиес, тхе Маверицк (1989.)
  34. ↑ Меyерс 1997., стр. 41.
  35. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 41.
  36. ↑ Меyерс 1997., стр. 48.
  37. ↑ 37,0 37,1 Спербер и Лаx 1997., стр. 45.
  38. ↑ Меyерс 1997., стр. 49.
  39. ↑ 39,0 39,1 Меyерс 1997., стр. 51.
  40. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 46.
  41. ↑ Меyерс 1997., стр. 52.
  42. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 52–54.
  43. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 57.
  44. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 60–61.
  45. ↑ Меyерс 1997., стр. 56.
  46. ↑ Меyерс 1997., стр. 54.
  47. ↑ Меyерс 1997., стр. 69.
  48. ↑ Меyерс 1997., стр. 67.
  49. ↑ Лаx, Ериц. Аудио коментар на првом диску с тродијелног специјалног ДВД издања Малтешког сокола.
  50. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 62–63.
  51. ↑ Меyерс 1997., стр. 78, 91-92.
  52. ↑ Меyерс 1997., стр. 81.
  53. ↑ Из интервјуа с Јохном Хустоном
  54. ↑ Меyерс 1997., стр. 76.
  55. ↑ Меyерс 1997., стр. 86-87.
  56. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 119.
  57. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 128.
  58. ↑ 58,0 58,1 Спербер и Лаx 1997., стр. 127.
  59. ↑ Меyерс 1997., стр. 115.
  60. ↑ Меyерс 1997., стр. 123.
  61. ↑ Меyерс 1997., стр. 125.
  62. ↑ Меyерс 1997., стр. 131.
  63. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 198.
  64. ↑ 64,0 64,1 Спербер и Лаx 1997., стр. 201.
  65. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 196.
  66. ↑ 66,0 66,1 Меyерс 1997., стр. 151.
  67. ↑ Меyерс 1997., стр. 166.
  68. ↑ Меyерс 1997., стр. 165.
  69. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 258.
  70. ↑ Меyерс 1997., стр. 166–167.
  71. ↑ Меyерс 1997., стр. 173–174.
  72. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 263–264.
  73. ↑ Меyерс 1997., стр. 168.
  74. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 289.
  75. ↑ Меyерс 1997., стр. 180.
  76. ↑ Меyерс 1997., стр. 186–187.
  77. ↑ Меyерс 1997., стр. 185.
  78. ↑ Меyерс 1997., стр. 188–191.
  79. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 422.
  80. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 464.
  81. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 214.
  82. ↑ Меyерс 1997., стр. 164.
  83. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 337.
  84. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 343.
  85. ↑ Меyерс 1997., стр. 227.
  86. ↑ Меyерс 1997., стр. 229–230.
  87. ↑ Портер 2003., стр. 9.
  88. ↑ "I'м Но Цоммунист." Архивирано 2011-08-12 на Wаyбацк Мацхине-у Пхотоплаy, ожујак 1948.
  89. ↑ Меyерс 1997., стр. 236.
  90. ↑ Меyерс 1997., стр. 235.
  91. ↑ На усамљеном мјесту на Роттен Томатоес-у (en).
  92. ↑ Меyерс 1997., стр. 240–241.
  93. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 471.
  94. ↑ Меyерс 1997., стр. 243.
  95. ↑ 95,0 95,1 95,2 95,3 Спербер и Лаx 1997., стр. 428.
  96. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 429.
  97. ↑ 97,0 97,1 Спербер и Лаx 1997., стр. 430.
  98. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 439.
  99. ↑ Меyерс 1997., стр. 248.
  100. ↑ Меyерс 1997., стр. 249.
  101. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 444.
  102. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 447.
  103. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 444–445.
  104. ↑ Меyерс 1997., стр. 258.
  105. ↑ Меyерс 1997., стр. 259–260.
  106. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 480.
  107. ↑ Меyерс 1997., стр. 279–280.
  108. ↑ Меyерс 1997., стр. 281.
  109. ↑ Меyерс 1997., стр. 283.
  110. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 495.
  111. ↑ Меyерс 1997., стр. 288–290.
  112. ↑ Меyерс 1997., стр. 291–292.
  113. ↑ Гене Тиернеy: А Схаттеред Портраит, Тхе Биограпхy Цханнел 03/26/99
  114. ↑ Тиернеy анд Херскоwитз (1978.) Wyден Боокс, Селф- Портраит стр. 164 -165
  115. ↑ Меyерс 1997., стр. 294.
  116. ↑ 116,0 116,1 Спербер и Лаx 1997., стр. 504.
  117. ↑ http://www.chessgames.com/player/humphrey_bogart.html
  118. ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2011-08-26. Приступљено 2013-02-14. 
  119. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 509–510.
  120. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 510.
  121. ↑ Ентертаинмент
  122. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 516.
  123. ↑ Спербер и Лаx 1997., стр. 518.
  124. ↑ Меyерс 1997., стр. 315.

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Бацалл, Лаурен. Бy Мyселф. Неw Yорк: Алфред Кнопф, 1979. ИСБН 0-394-41308-3.
  • Богарт, Степхен Хумпхреy. Богарт: Ин Сеарцх оф Мy Фатхер. Неw Yорк: Дуттон, 1995. ИСБН 0-525-93987-3.
  • Богарт, Хумпхреy. "I'м но цоммунист" Архивирано 2011-08-12 на Wаyбацк Мацхине-у Часопис Пхотоплаy, ожујак 1948.
  • Цитро, Јосепх А., Сцеурман, Марк анд Моран, Марк.Wеирд Неw Енгланд. Неw Yорк: Стерлинг, 2005. ИСБН 1-40273-330-5.
  • Халлиwелл, Леслие.Халлиwелл'с Филм, Видео анд ДВД Гуиде. Неw Yорк: Харпер Цоллинс Ентертаинмент, 2004. ИСБН 0-00-719081-6.
  • Хепбурн, Катхарине. Тхе Макинг оф тхе Африцан Qуеен. Неw Yорк: Алфред Кнопф, 1987. ИСБН 0-394-56272-0.
  • Хилл, Јонатхан анд Руддy, Јонах. Богарт: Тхе Ман анд тхе Легенд. Лондон: Маyфлоwер-Делл, 1966.
  • "Хумпхреy Богарт (цовер сторy)." Тиме, 7. липња 1954.
  • Хyамс, Јое. Богарт анд Бацалл: А Лове Сторy. Неw Yорк: Давид МцКаy Цо., Инц., 1975. ИСБН 0-44691-228-X.
  • Хyамс, Јое. Богие: Тхе Биограпхy оф Хумпхреy Богарт. Неw Yорк: Неw Америцан Либрарy, 1966. (каснија издања објављена су као: Богие: Тхе Дефинитиве Биограпхy оф Хумпхреy Богарт). ИСБН 0-45109-189-2.
  • Меyерс, Јеффреy. Богарт: А Лифе ин Холлywоод. Лондон: Андре Деутсцх Лтд., 1997. ИСБН 0-233-99144-1.
  • Мицхаел, Паул. Хумпхреy Богарт: Тхе Ман анд хис Филмс. Неw Yорк: Бонанза Боокс, 1965. Но ИСБН.
  • Портер, Дарwин. Тхе Сецрет Лифе оф Хумпхреy Богарт: Тхе Еарлy Yеарс (1899-1931). Неw Yорк: Георгиа Литерарy Ассоциатион, 2003. ИСБН 0-9668030-5-1.
  • Пyм, Јохн, ед. "Тиме Оут" Филм Гуиде. Тиме Оут Гроуп Лтд., 2004. ИСБН 1-904978-21-5.
  • Спербер, А.M. анд Лаx, Ериц. Богарт. Неw Yорк: Wиллиам Морроw & Цо., 1997. ИСБН 0-68807-539-8.
  • Тиернеy,Гене wитх Херскоwитв, Мицкеy.Селф-Портраит. Неw Yорк : Петер Wyден,1979. лСБН 0-883261-52-9.
  • Wаллецхинскy, Давид анд Wаллаце, Амy. Тхе Неw Боок оф Листс. Единбургх, Шкотска: Цанонгате, 2005. ИСБН 1-84195-719-4.
  • Yоунгкин, Степхен D. Тхе Лост Оне: А Лифе оф Петер Лорре. Леxингтон, Кентуцкy: Университy Пресс оф Кентуцкy, 2005., ИСБН 0-813-12360-7. Садржи цијело поглавље о особном и професионалном пријатељству између Богарта и класичног филмског глумца Петера Лорреа

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Humphrey_Bogart&oldid=41567900”