– Slušaj, prika, uvečer ćemo na koncert. Dobija san karte.
Harry je to reka entuzijastično, ka čovik koji je upravo pronaša lik za rak.
– U totalnon san kurcu. Ne gremo nigdi.
– Oćemo.
– A ne.
– Oćemo.
– Jok.
Nasmija se onin njegovin kretenastin osmhom koji je uvik znači da sprema neku pizdariju.
– Smislija san trik - uzviknija je.
Iz stare platnene borše izvadija je urinarnu vrećicu. Još je mirisala na plastiku iz apoteke. Odvrnija je čep od viskija, ulija skoro litru unutra, istisnija zrak, začepija je i zalipija srebrnon trakon oko pasa.
Iz vrećice je povuka tanku prozirnu cjevčicu ispod košulje sve do kragne. Na prvon dugmetu zakačija je malu štipalicu.
Povuka je guc.
– Jesan genije?
– Pa nisi daleko – laska san mu.
– Dakle, gremo.
– Ma gremo kurac.
– Ajde, ne budali.
Izvuka je drugu vrećicu i novu bocu.
– Ovo je tvoje.
– Umoran san, Harry, ka da mi je trista godina. Ka da san cili život crnčija u škevru.
– Ako nećeš ti, složit ću ti ja.
Počeja mi je otkopčavat košulju.
– Majketi, šta radiš?
– Svlačin te.
– Harry... pederu.
– Ne seri. Kasnimo.
Nisan se opira.
Kad čovik izgubi voju za životon, lako mu je montirat kateter s viskijen.
Zalipija ga je oko mog struka, provuka cjevčicu kroz košulju i zadovoljno klimnija glavon ka meštar koji je upravo opitura cilu zgradurinu.
Pogleda san bocu.
Osta je možda jedan dec.
Stresa san ga.
– Ajde.
– Ka zunzara si.
– I... đe... mo...
Usta san.
Odlučija san dat priliku čudu. Čudu koje će me povratiti u život.
Izašli smo vanka.
Sunce me opalilo drito u oči.
Opsova san sunce.
I Harryja.
***
Taksi nas je iskrca isprid starog austrougarskog kazališta.
Muški u crnin odilima hodali su puni sebe ka da su upravo spasili svit, a zapravo su priko pulitike spasili tek vlastiti konto. Njihove napirlitane vlalije-peškaruše glumatale su crveni tepih iz Cannesa, vonjajući na parfeme skuplje od moje jetre. Štikle su tuckale po kamenu, a sleđeni osmisi bili su tvrđi od botoksa.
Cili taj svit izigrava je neku kurčevu aristokraciju, a iz aviona se vidilo da su obične prostačine s dobrin satovima. Balkanski nobles. Prazni ka probušena bačva. Došli su da ih se vidi. Da vide jedni druge. Da ih snimi televizija za regionalni dnevnik.
Harry i ja smo prošli kroz njih s litron viskija zalipljenon oko pasa. Izgledali smo ka dva bolesnika na eksperimentalnoj terapiji. Pa ipak, niko nas ni zaustavija.
Sili smo na svoja mista.
Diskretno smo povlačili gutljaje kroz civi. Baren smo virovali da smo diskretni. Jedna dama s bisernim naušnicama zurila je u nas ka da smo upravo parkirali ribarski brod u foaje.
Harry joj se nacerija.
Na binu je izaša veliki umitnik. Duga sida kosa do guzice. I crna košulja. Bija je ozbiljan. Sija je za klavir. Crveni Steinway. Položija je ruke na tipke.
Tišina.
A onda je odjednom počeja mlatit po njima.
Orkestar bi se povremeno uključiva.
– Avangarda – šapnija je Harry. Hihoća se ka hijena.
Gleda san čovika. Neko bi reka da svira, ali meni je više ličija na munjolu koji se svađa s namještajem. Ko ga je toliko raspizdija, pita san se.
Mater?
Žena?
Ljubavnik?
Bit će žena. Žene znaju gadno raspizdit čovika.
Klavir je stoički podnosija batine.
Navija san za klavir.
***
Stavak drugi.
Dogurali su novi Steinway.
Bija je bili, ka oni šta ga je Lennon svira u spotu za Imagine. Samo šta je ovome sprida bija nakeljen hrvatski grb.
Veliki ga je umjetnik zajašija.
Opalija ga je livom.
Pa desnom.
Pa se zaletija i udarija low kick u nogicu. Tuka ga je ka sumanut.
Klavir se nije da.
Reka bi da je na kraju bilo nerišeno.
***
Treći stavak.
Treći klavir.
Plavi.
E tu san svatija.
Crveni.
Bili.
Plavi.
Ča barjak ne viješ, milu trobojnicu…
Jebenti, to je ta referneca.
Pa je netko udarija u trijangal i borba je krenila ispočetka.
Sitija san se bidnog Schuberta. Cili život nije ima za pošten klavir. Tek su mu prid kraj kumpanje skupile za jednoga, pa je svirucka u onoj svoj bečkoj sobici dok nije riknija od tifusa, sifilisa ili od kombinacije sveg šta je čovik tada mogla uvatit. A vidi ovoga, tuče po Steinwayu ka da mu duguje alimentaciju plus kamate.
Povuka san dug guc.
Umitnik je napokon usporija. Bit će da se i on umorija. Sad je čak bilo lipo. Nekako mekano. Milozvučno. Zijevnija san.
I zaspa.
***
Naša san se u nekom dnevnom boravku. Tri ženska diteta, sve jedno drugom do uva, ka skaline, pivala su anđeoski. Do mene je sidila neka gospoja.
Šapnila mi je:
– Bit će da nan dica imaju apsolutni sluh – rekla je pa uzdanila: – A mi nemamo ni za pijanino.
– A šta da činim – slegnija san ramenima – recesija.
Kada su otpivale svoje, dotrkalo mi je najmanje dite.
– Ćaća… a kadćemo dobit klavira?
Ušćinilo me za srce.
– Sutra, dite moje. Sutra – reka san.
Mater mu jeben. Triba in je taj prokleti pijanino. I neka mlada, šesna učiteljica, puna force da in održi volju za sviranjen. A ne nadrkana babetina šta će in vadit mast i tirat ih da do sudnjeg dana pilaju skale.
Zagrmija san u sebi:
– Dosta više vas i vaših burzi, lopovluka ii sranja! Oćemo pošten svit! Dolje svi koji se puvaju na tuđoj muci! Svako dite ima pravo mlatit po klaviru ako to oće! Svako dite!
***
Trgnija san se iz sna u ladnom znoju, s okusom plastike i jeftinog viskija u ustima. Oko mene mrak, a na bini umjetnik kanisterom benzina zaliva klavir.
– Koji kurac...
Kresnija je šibicu i bacija je. Klavir je planija, a on je ka indijanac počea plesat oko buktinje.
- O da ti mater… redikulu pretenciozni – povika san i poletija ravno na nj. Debeli zaštitar sta mi je naput.
Tresnija san ga. Pa je ka kruška.
Uzvera san se na binu i navalija na umjetnika. Klavir je gorija. Žice su pucale uz oštar pijuk, ka da jauču. Pokušali su nas razdvojiti ali one krupne oči diteta od maloprije dale su mi nadljudsku snagu. Razgrta sam osiguranje i mlatija umjetnika istovremeno. A onda me je neko opalija poprečnom flautom iza glave. Izgubija san svist.
***
Probudija san se u pritvoru.
Glava mi je pucala.
– Jebenti...
Doša je uniformirani brko.
– Moš ić – reka je.
– Kako to?
– Umitnik te neće tužit.
– A jeli?
– Je, napokon se na njegovom performansu dogodilo nešto živo, reka je.
Na izlazu me je dočeka Harry.
Kesija se ka budala.
– Legendo, napravija si totalni rusvaj. Skidan ti kapu. Obranija si čast i dostojanstvo Republike Hrvatske!
Nisan ga razumija.
Unda san se sitija crvenog, bilog i plavog klavira.
– Nije to zbog Hrvatske – reka san.
– Nego?
– Zbog one male.
– Koje male?
– Ma... nema veze.
– Ajde – reka san. – Triba mi pivo.
Pošli smo u Napaljenog galeba.
Harry je naručija dvi velike, točene.
– Ja častin. Svako ko ovako brani čast Republike Hrvatske zaslužija je pivo. Veliko!
– Dobro – reka san. – Obranija san čast.
Nisan ima snage raspravljat.
Pivo je ionako bilo važnije od istine.
